Na pominjanje imena Čedomira Jovanovića, lidera LDP, kod velikog broja ljudi probudiće se najrazličitiji utisci i opisi. Za neke je talentovan političar, hrabar i oštrouman. Obrazovan i kreativan. Čovek koji 30 godina govori - ne samo naglas nego vičući ono što drugi čak i ne šapuću. Porodični čovek, posvećen svojoj deci i supruzi, koju voli najviše i to čitavom svetu pokazuje. Gospodin koji živi punim plućima. Za druge je: Čeda izdajnik. Politički manipulator. Kriminalac koji je šurovao sa zemunskim klanom, isporučio Slobodana Miloševića Hagu, pustio Aljbina Kurtija iz zatvora, prvi se odrekao Kosova...
Pričali smo o svemu tome. Ja sam to nazvala kontroverzama, a on gadostima i "sudbinom koja mu je bila i biće bestija i vila". Otkrio je da mu je Milošević posle hapšenja i lavine komentara protiv Jovanovića rekao: "Vidim, ti ćutiš dok te svi tovare i laju. Još si zelen, ima smisla da ti kažem. Zapamti, za šta god da se odlučiš, tišinu ili ne, na kraju uvek Srbija sve zna." Reakcija na pominjanje Dušana Spasojevića, Mileta Lukovića, Milorada Ulemeka Legije mu je "fuj", a za sebe kaže da je "džak za udaranje koji dokazuje da je neuništiv", ali da će "odustati nikad".
U javnosti već godinama imate epitet krajnje kontroverznog političara. Ko greši, javnost ili vi?
- Ja sam okej. I dalje ne pričam sam sa sobom i dalje imam pametnije odgovore od sleganja ramenima i mrmljanja "nisam znao, želeo sam najbolje..." Jer tako se kod nas, po pravilu, naknadno pametni šminkaju rečima da ne bi rekli da su bili glupi. Ne znam šta je ta vaša javnost?! Postoje ljudi do kojih mi je stalo, oni koje slušam i čujem jer mi je njihova pamet važna. Postoje, naravno, i oni koji lavinom gluposti godinama neuspešno pokušavaju da mi skrenu pažnju na sebe ponašajući se u javnosti kao car u prostoriji u koju je jedino išao peške. I to mi je okej sve dok mi ne greše ime. Mene ti ljudi nikada nisu interesovali, a papir srpskih tabloida baš trpi sve. Što se tiče kontroverzi koje pominjete, i danas mi je glupo da o njima razmišljam, da, umesto na decu i Jelenu, svoje prijatelje i sve ono što je lepo i čemu sam potreban, život trošim na frustracije, zlo i pakost likova koji tihuju u pećini kao Koštunica ili trunu po zatvorima kao preživeli ostaci Miloševićeve Srbije, koju sam sa Zoranom i svim divnim ljudima pobedio 5. oktobra.
Da li ste spremni da javno govorite o najvećim kontroverzama koje su vas pratile?
- Ja sam jedino spreman da radim ono što želim, a najmanje želim sve što biste me vi pitali da biste naslovnom stranom prodali Kurir nekom na plaži ili autobuskoj stanici na 40 stepeni. Kao i svako drugi, i ja ne živim samo bajku, pa često svoje želje izneverim i guram onako kako moram i protiv sebe. I na kraju odgovora na to vaše pitanje, ja sam punog srca živeo i danas isto tako živim, svoju, vi kažete kontroverzu, ja je zovem sudbinom, koja je bila i biće moja bestija i vila. To je moj izbor. Svakoga sam uvek mogao i danas, posle toliko godina, mogu da pogledam u oči. Za mene su zato malo glupe te priče koje vi pretenciozno zovete mojom kontroverzom.
Svojevremeno ste citirali, to jest parafrazirali Žan-Pola Sartra - "savest mi je čista, ali su mi ruke prljave". Pošto je to izazvalo dosta spekulacija i kritika, kasnije ste to obrazložili rečima: "Prljave su mi ruke ne od lopovluka, već zato što sam lično pokušavao da rešim bolne i neprijatne naslage vremena u jednoj od najprljavijih zemalja u poslednjim decenijama". Da li ste uzalud "isprljali ruke"? Da li ste išta rešili u politici? Zapravo, koje su to "najprljavije stvari"?
- Sve ono zbog čega ne znamo granice svoje zemlje, sve ono zbog čega je mnogima među nama, a sada i našoj deci, Srbija više usputna stanica nego mesto gde se, pored sunca koje najlepše greje, i najlepše živi. Sve ono zbog čega se rečima ujedamo dok režimo jedni na druge umesto da razgovaramo. Sve ono zbog čega krademo umesto da radimo. Sve ono zbog čega varamo umesto da smo verni. Sve ono zbog čega je svako od nas bar jednom rekao "živote, jebem te". Eto, uglavnom samo to. Ja nisam birao posao koji ću raditi, ja sam izabrao život koji želim da živim sa svima vama. I onima koji su me razumeli pa dali sve što su mogli da bi uspeo. I onima koji su izgoreli pokušavajući da me zaustave, a danas uglavnom mrmljaju sebi u bradu da sam u pravu dok im nebo po ko zna koji put pada na glavu.
Ali kada se pomenu te "prljave ruke", ljudi najčešće neće to shvatiti u tom značenju koje vi kao dramaturg po obrazovanju vidite. Pre će ih to "prljave ruke" asocirati na neka vremena u kojima se vaše ime vezivalo za, najblaže rečeno, razne društveno neprihvatljive pojave. Prvo je ta veza sa zemunskim klanom. Šta biste dve decenije posle odgovorili? Kakva je bila veza Čedomira Jovanovića i Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma?
- Baš potcenjujete ljude u Srbiji kada mislite da posle svega što smo svi preživeli bilo ko, pa čak i ja, nešto treba i može da im objasni. Pa nisu vrh njihove pameti gadosti koje je o meni za sve ove godine objavio Kurir šminkajući Koštunicu, Šešelja i Legiju, Udbu i KOS, sve ratne zločince i ratne profitere, njihove krvave tragove i iste takve pare. Zemunski klan - oni su mutanti Srbije devedesetih koji danas trunu po zapuštenim grobljima i mitrovačkim ćelijama dok virus te naše nesrećne zemlje traži neku novu glavu koju će zatrovati lažnim srpstvom, koje na kraju uvek završi u nekom zločinu. Milošević mi je jednom prilikom, komentarišući lavinu koja se na mene obrušila pošto sam ga odveo u zatvor, rekao: "Vidim, ti ćutiš dok te svi tovare i laju. Još si zelen, ima smisla da ti kažem. Zapamti, za šta god da se odlučiš, tišinu ili ne, na kraju uvek Srbija sve zna." I bio je u pravu, s tim što je put do te istine teži dok si kao ja - džak za udaranje koji dokazuje da je neuništiv.
Da li ste posećivali Spasojevića i Lukovića u zatvoru, postoje navodi u dokumentima UBPOK da ste ih obišli najmanje 11 puta, a da je tri puta bio prisutan i Legija?
- Simpatični ste mi, volite Vis kao i ja. Zato ću vam i odgovoriti na sve te gadosti. Bežite od njih, uništiće vas kao što su uništile baš svakog pre vas. Oni nisu ni zaslužili bolje, a vi baš nemate veze sa svima njima, čak i kad pokušavate. Gde su danas oni koji su počeli da mi rade ono što vi danas nastavljate. Rodići, Koštunica, Jocić, Rade Bulatović i Mihajlov. Haško bratstvo i "beretke", DSS i radikali, sva krvava ološ devedesetih i svi njihovi pokrovitelji pre i posle 5. oktobra. Gde su? I šta su? Samo bruka, teret i ožiljci. I za porodicu, i za prijatelje, i za Srbiju. Još više zbog bede koja je iza njih ostala kada su pozvani da u specijalnom sudu o meni i Bebi kažu sve što žele. I danas je od svakog mog odgovora na ovakva vaša pitanja jača praznina koja je ostala iza tupog odgovora Mihajlova "pa to smo rekli u žaru političke borbe, onako...", iza Legijine imbecilne odbrane ili Koštuničine kukavičke peticije kojom se borio protiv poziva da kao svedok sve o meni kaže pred tužiocem i sudijama, tamo gde to jedino i treba da uradi zbog duga koji ima prema ljudima i njihovom pravu i potrebi da žive u normalnoj zemlji. Fuj, to je moja reakcija kad ih se svih setim.
I sada, za zaključak, šta je vaše pravo lice? I šta je pravo lice politike prošlosti i ove sada?
- Zašto je svaka priča o Srbima i Srbiji pre i posle svega glava bez vrata s dosijeom ambicioznijim od onog koji su u tim godinama zajedno imali Arkan i Legija? Zašto se sa srpskim patriotizmom upoznajemo u euforiji bezvrednih naslovnih strana koje lepimo po raspalim šleperima, propalim kancelarijama, jazbinama kraj reke ili na ćošku ulice, u kojima se jeftino i loše pije do iznemoglosti. I zašto se uvek, bez izuzetka, baš uvek s tom slikom rastajemo poniženi i zatečeni istinom koju nismo videli, a koja nam eksplodira u lice s musavih strana crne hronike? Zbog toga što ja mogu da se popnem tamo gde oni koji me pljuju ne smeju da pogledaju? Ili zbog toga što s Jelenom ronim tamo gde ni njihov kamen za kupus ne sme da potone? Mi sad vidimo svoje pravo lice, upoznajemo sami sebe, ne možemo da pobegnemo od onog što jesmo. To lice su gledali neki drugi, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, i opisivali ga jezikom koji smo mi smatrali uvredljivim i pogrešnim. Danas sami o sebi govorimo onako kako su nekad drugi govorili o nama, i zato je ovo trenutak u kom moramo postaviti fundamentalna pitanja, koja ne smeju ostati po strani. Odgovore na njih pre svega treba da daju oni koji su na vlasti, a oni nemaju snagu za tako nešto. I pitam se... Koji je cilj Srbije? Koja je uloga vas i mene i svakog čoveka koji živi na ovom prostoru? Gde je perspektiva za naše porodice, mir do kog dolazimo tako što znamo da je pred nama uloga koja je napisana za nas?
I šta biste odgovorili na ta pitanja koja sami postavljate?
- Ja ne živim onako kako sam želeo. Postao sam političar, a od politike sam bežao i prezirao je. Mislim da danas nema mnogo ljudi koji za sebe mogu da kažu da se osećaju komforno jer su u poziciji koju su tražili. Tako iščašeni, mi ne možemo ništa drugo osim da grizemo sami sebe i da režimo jedni na druge. Zato kod mene nema kompromisa. I nikad ga s tim zlom neće biti. Da bih danas živeo, moram da preživim sve što me uništava! I zato je moja reakcija uvek bila ista kao u Kolarčevoj '97, na Brankovom mostu '99, 5. oktobra, 12. marta. Ista za Badžu, DB, Legiju, JSO, "zemunce", hijene, sve. Ne mogu da pristanem na sve njih. Ne želim i nemam pravo. Mi smo dva sveta i zato ne prihvatam pravila ološa koji se sam sebi dokazuje tako što linčuje one koje u tom trenutku smatra lakim plenom. Juče mene, moje devojčice, mog Mihajla i Jelenu, danas ili sutra bilo koga... ma svakog.
Silvija Slamnig