Svet je ovaj prepun granica i ograničenja, a posebno obiluje ograničenim umovima i graničnim slučajevima koji su uvereni da im je samo nebo granica (i da im niko ništa ne može, jer su jači od sudbine). Svejedno, i u takvom, guravom i ograničenom svetu postoje neke stvari koje se ne mogu ograničiti i dobro je što je tako, jer da nije, osim granica, ničega ne bi ni bilo.
Jedna od tih stvari (ima ih još) jeste umetnost, između ostalih i književnost. Književnost se ne može ugurati ni u kakve granice jer se u ovom guravom svetu nalazi samo vrh njenog ledenog brega, dočim većinski paket njenih akcija ostaje u svetu duha, koji nema ni dimenzija, kamoli granica. Napred rečeno uopšte ne znači da ne postoje nacionalna slikarstva i književnosti. I te kako postoje, ali nacionalni pečat se odnosi isključivo na jezik ili mesto stvaranja.
Da nije tako, da je nacionalno mistično i nesliveno povezano s jezikom, Ivo Andrić, etnički Hrvat, nikada ne bi mogao biti srpski pisac. To niko - uključujući Hrvate - niko ne dovodi u pitanje, što opet ni za „i“ ne umanjuje svetski verifikovanu univerzalnost Andrićeve proze, verovatno najograničenije, najnepotpunije i najpogrešnije pročitane upravo u Srbiji.
Pretpostavljam da ste dokonali da je ovo bio uvod u nastavak sage o „Deklaraciji o granicama srpske književnosti“, s kojom sam se onomad posprdnuo, iako sam „interkatedarskim“ - gde vam je „među“, srbisti - deklaracionistima pokušao da olakšam posao predlogom da granice srpske književnosti postave tamo gde su grobovi srpskih književnika ili bar na liniju Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica.
Avaj, srbodeklaracionisti, tj. književni graničari i granični slučajevi, nisu poslušali moj besplatni savet, pa su posle napornog interkatedarskog rada doneli smušenu deklaraciju i publicirali je - gde? Gde drugde nego u Večernjim novostima, najvećem upropastitelju i zagađivaču srpskog jezika od postanja do današnjih dana.
Rekosmo već da se književnosti ne mogu postavljati granice, ali granice se izgleda ne mogu postaviti ni pretencioznim glupostima i besmislicama koje kao gejzir kuljaju iz teksta Deklaracije pretrpanog pompeznim stranim rečima („hermeneutički“ i sl.). Kako god, granice srpske književnosti su i posle smušene deklaracije ostale nejasne.
Svi ste pretpostavljam čuli za vic s bradom o Milki Planinc koja je ispala iz voza, pa joj točkovi vagona odsekli dupe. Predstavnici svih naših naroda i narodnosti se javili da doniraju dupe za transplantaciju. Daju dupe Slovenac, Hrvat i Bosanac, konzilijum izdaje dramatično saopštenje - „organizam odbacio guzicu“. Na kraju dupe donira Srbin, a konzilijum sutradan izdaje saopštenje - „guzica odbacila organizam“.
Vic s bradom je bio uvod u saopštenje gorepotpisane guzice koje glasi: gorepotpisana guzica odbacila Deklaraciju napisanu guzicom.