Dok je Srbija još grcala pod sankcijama, a na području bivše Jugoslavije besneli su građanski ratovi, te 1995. godine, u našu zemlju, tadašnju SRJ, preko Bugarske doputovala je dvadesetpetogodišnja devojka Armine Galstijan iz Jermenije da poseti sestru, ali i nađe posao. Umesto posla, našla je čoveka, za koga se udala i rodila mu dvoje dece.
- Evo sad već punih 28 godina živim u selu Dadince kraj Vlasotinca. Ovde sam svoja na svome. Kad odem do grada ili negde drugde, ja jedva čekam da se vratim - započinje za Kurir priču svoga života Armine Cojić (53) iz Jerevana i dodaje:
- Ne znam da li je ovo subina, ali evo, skoro tri decenije živim ovde i srećna sam. U Jerevanu nikada nisam videla svinje i kokoške, a ovde čuvam domaće životinje od kokošaka do ovčica i jagnjadi. Okopavam baštu, sada spremam i slavu Petrovdan, a slavim i Svetog Arhangela Mihaila. Ovde osećam slobodu, niko me ne pritiska, živim punim plućima.
Priseća se da se, kada je stigla u tadašnju SRJ, prvi put u životu obrela na selu. Došla je da poseti sestru, koja je tu stigla tri godine ranije.
- Tu sam napunila 25 godina. Jedine reči na maternjem jeziku sam mogla da progovorim sa sestrom. Neugodno, novo i sve strano mi je bilo u toj sredini, počev od ljudi, rečnika, odnosa među njima. Jezik nisam znala, ali kako je sestra dosta naučila za kratko vreme, imala sam želju da naučim i ja. Završila sam rusku školu i znam ruski jezik, pa sam znala da će to dosta da mi pomogne da se snađem i učim, ali opet nije bilo svejedno - priseća se Armine i dodaje:
- Kod sestre u kući sam bila puna tri meseca, a svog supruga Sinišu sam upoznala jer je radio sa sestrinim mužem. Malo-pomalo, reč po reč, izlazak s njim nekoliko puta i rodila se ljubav. Došla sam u Jugoslaviju da nađem posao, a evo, našla sam ljubav za ceo život... Godinu dana posle toga, 1996, rodila sam ćerku, a onda smo dobili i sina 1998.
Ističe i da su njena deca od kuma dobila prava srpska imena - Dragana i Dimitrije.
- Dimitrije se rodio na Vidovdan, sećam se kao da je juče bilo, upeklo vreme, letnja žega. Zbog svog sina i obožavam pesmu "Mito bekrijo", pa i volim da je pevam. Kad sam došla u Sinišinu kuću, zatekla sam svekra i svekrvu. Da te žene nije bilo, baba Stane, ja ne znam šta bih. Bila mi najveća podrška posle sestre i muža. On je tada stalno bio na terenu, takva su vremena bila, a ja mlada, u tuđini s njom. Bila mi je kao druga majka, dosta sam tugovala kad je preminula 2014. godine - kaže Armine.
Kako je vreme prolazilo, kaže da je tako i učila jezik i sklapala rečenice.
- Sad iz ovog ugla mogu da kažem da sam odlično i naučila, sad bar niko ne može da me ogovara, sve razumem. Padeže znam, jedino što sam jako teško uklapala je naglasak ovog kraja i neke čudne reči i psovke koje u svom gradu nikada nisam čula. Na primer, znam da se u ruskom kaže "govoriti", ovde svi kažu "pričati", Rusi kažu "ustaj", a ovde je "ustani". I taman mislim da sam naučila sve kad čujem da neko kaže "dik se". Ja ne znam šta to znači, pa stanem i razmišljam - priča nam kroz osmeh Armine i dodaje:
- Ono što je našim narodima isto je da smo bili pod Turcima i u ovim krajevima je dosta ostalo turskih reči. Tako, kad sam prvi put čula ovde "aman", podsetilo me na moje mesto jer mi u našem jeziku imamo isto to. Tako sam kroz jezik učila i istoriju, legende, priče...
Cojićeva kaže i da su joj meštani nadenuli razne nadimke:
- Zovu me Armena, Ame, Amo, Jermenka, iako sam pravilno Armjanka. Ma, kako god, na sve se oglašavam i sa svima se odlično slažem. U početku nisam znala da se tako ljudi svima javljaju. Kako nepoznatom čoveku da kažem "dobar dan", ali to mi je sada normalno, čak se i ispričamo.
Kuririr.rs/ Aleksandra Kocić