Crnogorski novopredsednik Milatović je prekjuče došao u Beograd u prvu („ikada“) zvaničnu i prijateljsku posetu Beogradu, a na aerodromu ga je dočekao spoljni Dačić, što baš nije bilo u skladu s protokolom koji kaže da prigodom zvaničnih poseta ministri svečano dočekuju ministre, premijeri premijere, a predsednici republika predsednike republika. Odavno nije tajna da srpski protokol postupa po protokolu - pa i više od protokola (a manje od nezavisnosti) - isključivo kad u srdačne i prijateljske posete Srbiji dolaze jaki svetski ljudi, predsednici stubova naše spoljne politike, a da crnogorske zvaničnike dočekuju ministri na koje protokolarni činovnici slučajno nalete, kao što je, recimo - isprva veliku nadu, potom grdno razočaranje i srpske vlasti i opozicije - Borata Krivokapića dočekao poljoprivredni Nedimović u pocepanim farmerkama.
Takvi postupci - koji ne prolaze ispod radara međunarodne diplomatske zajednice - posledica su kompleksa regionalne veličine, zbog koga je Srbija višekratano ograjisala, a sva je prilika da će i nastaviti tim putem. Još za SFRJotovog vakta, svaki je Srbin - uključujući moju neznatnost - ovako mislio: „Mi smo najbrojniji, nas je najviše izginulo, mi smo sve oslobodili, ali to se nedovoljno ceni“. Za tačnost informacije garantujem.
Kad je SFRJotu istekao rok trajanja, malobrojniji i manje izginuli narodi su jedan po jedan pobegli od Srbije ko đavo od krsta i na kraju se osamostalila i Crna Gora, koja je - za razliku od druge razmetne braće - samo obnovila svoju državnost, od koje je 1918. „oslobođena“ pod prilično mračnim i nerazjašnjenim okolnostima.
Duboka Čaršija, Slavski Pojas i veliki delovi Euromahale crnogorsku nezavisnost su podneli samo malo lakše nego kosovsku secesiju, a prvoožalošćeni nisu bili - kako bi se očekivalo - tadašnji radikali, nego perjanice srpske državotvornosti i demokratije, Tadić i Koštunica, skupa sa bulumentom guslara, nacionalnih radenika, beogradskih Crnogoraca koji su guzice instalirali u Beograd, ali im je srce ostalo prikovano za Lovćen. U oštroj konkurenciji, najožalošćeniji je ipak bio Ðole Vukadinović, koji se javno zakleo da njegova noga više neće kročiti u Crnu Goru.
Da ne dužim. SRB-CG odnosi su zategnuti od 2006, a to se nije bitno promenilo ni kada su Amfilohijevi litijaši strmopizdili DPS sa vlasti i instalirali turbosrbina i anahoretu Krivokapića na mesto predsednika vlade. Ako je suditi po srdačnim i prijateljskim razgovorima koje su vodili srpsko i crnogorsko Visoko Mesto, teško da će se ti odnosi „odtegnuti“ u bliskoj budućnosti.
Iako podozrevam da bi rado odstupio, Milatović ni za „o“ ne odstupa od crvenih krpa pred beogradskim očima, što će reći članstva u NATO, i „otpriznavanja“ Kosova, a ponovo je napravio pitanje izručenja Svete Marovića, koga CG organi gonjenja potražuje do dosluži kaznu. Visoko Mesto je, doduše, obećalo da će „razmotriti tu stvar“, ali da sam na Svetinom mestu, mirno bih spavao. Ništa neće biti od tog posla. Bar ne dok CG i SRB ponovo ne budu „dva oka u glavi“.