Doktorka Julija Stepnova, žena koja ima dve specijalizacije i svega 31 godinu, više od godinu dana je u kolektivnom centru u Vranju, gde je izbegla iz razorenog Harkova. Razvedena, sa sinčićem, ona je uspela da se tu zaposli i sredi tako da je otišla i na more u Grčku. Trebalo je da postane izbeglica pa da prvi put u životu ode na odmor u inostranstvo! Sada samo jedno želi - da postanu državljani Srbije, koju ni za šta ne bi menjala.
Nekadašnji motel "Vranje", na ulazu u grad, odavno je prestao da prima putnike namernike. Nakon migranata s Bliskog istoka, iz Avganistana... dočekao je lane one koje je nesreća poterala čak iz Ukrajine. A s njima i Juliju. Upoznali smo je pre godinu dana, kad smo radili reportažu iz izbegličkog centra. Došla je tu sa osmogodišnjim sinom Kirilom i majkom. Od očaja i bega iz grada koji je pretvoren u ruševine, a u kom je imala stan i posao, za godinu dana prešla je put do života kojim je ipak zadovoljna.
I dalje radi u ambulanti, tu u izbegličkom kampu, gde je nekoliko desetina duša. Ali nostrifikovala je diplomu, čak i stažirala u bolnici, mališan se uklopio u društvo i okolinu...
- Imam specijalizaciju i iz pedijatrije i iz imunologije. Ali u Ukrajini je drugačije obrazovanje, idemo 11 godina u školu, pa na fakultet. Kod nas postoje četiri fakulteta iz oblasti medicine - interna, pedijatrija, stomatologija i sanitarno-higijenski. I zato što je program dugačiji, nakon nostrifikacije diplome, morala sam i na staž šest meseci u bolnici u Vranju - priča nam Julija sada već na srpskom, dok je razgovor pre godinu dana išao na engleskom.
A u bolnici je prošla sva odeljenja - interno, ginekologiju, hirurgiju...
- Svi lekari su mi mnogo pomogli, zajedno smo pregledali pacijente, bila sam i na porođaju, mogla i sama da radim. Mnogo sam im zahvalna. Ali ipak, najviše volim decu, vesala su, smeju se, ulepšaju ti dan, sa odraslima je drugačije ophođenje - veli Julija, kojoj je san da radi kao pedijatar u nekoj bolnici, ali već šest meseci čeka iz Ukrajine papire neophodne za priznavanje specijalizacije, te se zasad vodi samo kao doktor medicine.
Život u izbegličkom kampu nije ničiji san. A naravno, ni nimalo lak, ma koliko nekada ruinirani motel bio sređen. Ipak - Julija je prezadovoljna.
- Nakon razaranja, bega, dolaska praktično sama s malim detetom jer sam razvedena, a majka je morala da se vrati u Harkov kod oca i da gleda svoje roditelje, našla sam mir. Jeste da mi je posle velikog grada trebalo vremena da se naviknem na maleno Vranje, ali sam baš zadovoljna - mirno je i lepo - priča doktorka.
U domovini je, veli, kao i ogromna većina, morala naporno da radi, u privatnoj bolnici. Za neveliku platu, kao i svi. O inostranstvu nije mogla ni da pomišlja - avionske karte su paprene!
- Stalno sam letovala na Krimu, do 2014, dok je bio u sastavu Ukrajine. A potom samo još jednom, u Odesi, godinu pred početak rata. To je bio i jedini Kirilov odlazak na more. A od inostranstva sam videla jedino vikend u Nemačkoj i Češkoj, na početku studija - kaže Julija, koja je prodala svoj auto u Ukrajini i kupila drugi ovde.
I minulog maja - pravac Grčka!
- Pravo letovanje. Nezamislivo iz Ukrajine. Išli smo u Nea Rodu, na Atosu, nedaleko od Svete Gore. Nije mnogo skupo, a ni daleko, mogu da priuštim, imam platu. Mnogo nam je bilo lepo, baš smo uživali, Kiril je bio mnogo radostan - veli Julija.
Potpisala je već treći ugovor o radu, ovaj do kraja godine.
- Sredili smo se, nisam verovala da je sve ovo moguće za godinu dana. Ipak, ostajemo u kampu sve dok budem ovde u ambulanti. Ali želim da radim kao pedijatar, u Vranju ili gde god u Srbiji. Volela bih da dobijemo državljanstvo, Srbija je naša nova kuća i to će i ostati - sa osmehom završava Julija.
Jelena S. Spasić
Bonus video: