"KAD MI TOGA NE BUDE, UGINUĆU KAO BILJKA KOJU NISU ZALIVALI": Mira Banjac uskoro puni 94 godine, a ovo je tajna njene DUGOVEČNOSTI
Petnaestog jula počinje 30. Festival evropskog filma Palić na kome će biti prikazano na desetine filmova, uručene prestižne nagrade za doprinos evropskom filmu "Aleksandar Lifka" Bogdanu Dikliću, Andreasu Drezenu, Nikoli Ristanovskom…
Legendarna srpska i jugoslovenska glumica Mira Banjac na jesen puni 94 godina, ali i dalje radi punom parom i svake godine je gost Palića, a pre par godina je za Kurir govorila o tome koliko njoj ovaj festival znači, te koja je tajna njene dugovečnosti.
- Palić je, ipak, jedan evropski festival. Ima sjajnu publiku. Jer znate, ne može ni svaka sredina da održi svoj festival. Mnogi su se i ugasili zbog toga. Naravno, ovi koji nam daju pare uvek kažu da su festivali skupi. Ja mislim da festivali treba da budu još skuplji, jer su oni saznanje gde smo, koliko smo, u svetu i kod kuće. Za mene lično, taj festival je jedan prozor u svet. Tu nađem reper gde sam ja, u tom svetu - rekla je legendarna glumica za Kurir svojevremeno, te se osvrnula na to kako izgleda jedan njen dan.
Iako je u ozbiljnim godinama, glumica se ne odriče svog rituala odlaska na riblju pijacu.
- Da, kako da ne. Moj radni dan je kao i svake mame i domaćice. Veoma volim porodicu i domaćinstvo. Mi volimo da jedemo supe nedeljom, da jedemo kolače, i mi smo to ispoštovali. Taj put do pijace za mene je uvek interesantan. Tu sede moji Novosađani, stari koji me znaju, i koji znaju sve što sam ja radila, penzioneri s kojima volim da popričam, a i oni vole sa mnom da popričaju. To je lepo. Moj je dan uglavnom u nekim domaćinskim poslovima, kojih se ja ne libim i volim da ih radim.
Osim svakodnevnih rituala, Mira Banjac ima i svoju tajnu dugovečnosti, a to je jednostavno - rad.
- Samo rad. Kad ne budem radila, ja ću da uginem kao biljka koju nisu zalivali. Ako i jesam bolesna kod kuće, kad odem negde na snimanje, ne fali mi ništa. U tome nalazim eliksir, neku svoju snagu. Posao za mene nije kuluk, već terapija. Više molim boga da što duže radim, nego da što duže živim. Drugo, spoznala sam da čovek ne sme odmah, kad ga nešto malo zaboli, da trči kod lekara u bolnicu. Morate se pomiriti sa svojim godinama, morate spoznati svoje telo. Moramo znati da bismo mu mogli pomoći. Treba naučiti kako da pomogneš sam sebi, da bi mogao da pomogneš i drugima.
Uloge, kaže, nikad nije odbijala, ali za jednom i dan-danas žali.
- Nisam odbila nijednu ulogu, ali postoji uloga za kojom sam zažalila. Pokojni Mihiz je jako želeo da radim Isidoru Sekulić – Kroniku palanačkog groblja. Da radim Gospa Nolu. Jako sam se pripremala, sedam godina sam iščitavala Isidoru. Na kraju nisam radila to, ali sam radila jednu svoju monodramu o Isidori Sekulić koja se zove „Proživeti ili promisliti“, gde mene nije zanimala ta književna Isidora, koja je naravno nezaobilazna. Zanimalo me je gde se sakrila ta žena, o kojoj se na razne načine komentatiše – to što se nije udavala, i druge stvari. Tražila sam rupu kroz koju mogu da virim, i našla sam to polje u knjizi „Njegošu knjiga duboke odanosti“. Tako sam krenula. To bi pre 10-15 godina za mene bila prava, žestoka uloga, ali niko nije hteo da dramatizuje tu ozbiljnu literaturu, niti mogu nekoga da nateram - zaključila je glumica u razgovoru za Kurir.
Krurir.rs
Bonus video: