Beograđanka Ana Marković tužila je privatnu ginekološku kliniku jer posle smrti supruga ne može da dobije kod njih zamrznute embrione, koji su joj pripali nakon sprovedenog ostavinskog postupka.
U bolnici su spremni da joj embrione daju, ali, kažu, u tome ih sprečava zakon. I osnovni sud misli isto, ali ne i Viši sud.
- Suprug i ja smo za njegovog života zamrzli embrione koji su mi posle njegove smrti pripali u ostavinskom postupku, međutim, do njih ne mogu da dođem - objašnjava Ana Marković za "Novosti" i dodaje:
- Zato sam podnela tužbu Prvom osnovnom sudu, međutim, spor sam izgubila, a sudija je presudu obrazložila činjenicom da Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji ne dozvoljava korišćenje embriona u slučaju da davalac premine. Ne želim ovde da iskoristim te embrione, već da ih izmestim iz Srbije i na to imam pravo jer su mi oni pripali u ostavinskom postupku. Zato sam uložila žalbu Višem sudu, koji je presudio u moju korist i vratio predmet na ponovno odlučivanje.
Viši sud je zaključio da se slučaj smrti jednog od partnera ne može podvesti pod "nesrećne okolnosti", navedene u ugovoru sa Klinikom, a u kom slučaju se embrioni uništavaju. Zato smatra da bi oni trebalo da budu vraćeni tužilji.
Ovih dana Ana čeka novu presudu Prvog osnovnog suda, budući da je rok od 30 dana koji su imali - istekao. Ako presuda bude u njenu korist, imaće rok od jednog meseca da embrione preuzme i izmesti ih. Ako ne bude, ponovo će se žaliti Višem sudu.
- Rečeno mi je da mogu da iskoristim embrione nekih drugih ljudi, donora, ali ne i svoj, što je apsurdno - komentariše sagovornica i dodaje:
- Svoje mogu da izvezem u banku siročića u EU i da ih tamo otkupim. Naravno da mi to ne pada na pamet. Ne znam da li ću ih koristiti, ali ne želim da ovde budu uništeni, ili možda čak i prodati. Ako ih dobijem, svakako ću prvo DNK analizama proveriti da li su moji.
Ona dodaje i da je posredno stupila u kontakt sa nekima od autora zakona i da joj je rečeno da naša sudska praksa pogrešno tumači sporan član. Naime, tačno je da Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji decidno kaže da je dozvoljeno upotrebljavati reproduktivne ćelije, odnosno embrione samo davalaca koji su živi, kao i da se reproduktivne ćelije ne mogu upotrebiti posle smrti davaoca radi pravljenja embriona.
Međutim, isto tako kaže da su davaoci embriona "supružnici, odnosno vanbračni partneri koji daruju preostale sopstvene embrione nastale u toku sopstvenog postupka BMPO drugom neplodnom paru supružnika, odnosno vanbračnom paru radi postizanja trudnoće."
Dakle, prema ovoj definiciji, a takvo tumačenje je potvrdio i Viši sud, davaoci su treća lica, donori, a ona i muž su vlasnici embriona.
- I jedan član radne grupe koja je pisala ovaj Zakon rekao mi je da se sporan član ne odnosi na nas - navodi Ana.
Ukoliko se ovakvo tumačenje pokaže kao ispravno, još tridesetak žena i jedan muškarac, koji su se obratili Ani, mogli bi na identičan način da reše svoj problem. Među njima je i žena koja je sa suprugom trebalo ovih dana da okonča postupak vantelesne oplodnje, ali je on nedavno pao sa krova i poginuo.
Markovićeva još dodaje da je praksa u Evropi šarolika: dok je u Nemačkoj i Francuskoj potrebno na sudu dokazati da ste vlasnik genetskog materijala, a ne donor, u Holandiji, Belgiji, Češkoj, Slovačkoj ili na Kipru, ovakvih ograničenja nema.
Tatjana Macura iz Udruženja "Mame su zakon" primećuje da neke zemlje jesu možda rigidnije od Srbije kada je u pitanju smrt supružnika usred postupka vantelesne oplodnje, ali to ne znači da propisi ne bi trebalo da se menjaju.
- Dovoljno je dati zakonsku mogućnost ljudima da u ugovoru koji potpisuju sa klinikom navedu i da li žele da njihov reproduktivni materijal bude upotrebljen ili ne u slučaju smrti. Broj biomedicinski potpomognutih oplodnji je sve veći i zakonska rešenja moraće da prate realne probleme koji se pojavljuju - navodi Macura.
Procene su da u Srbiji ima oko 400.000 parova koji imaju problem sa sterilitetom, a država pomaže finansiranjem vantelesne oplodnje, a odskoro i uvozom reproduktivnih ćelija.
Kurir.rs/Novosti