Pevač koji od samog pojavljivanja u javnosti do danas važi za kralja splavova, Amel Ćeman Ćemo imao je teško odrastanje.
Ćemo je sada otvorio dušu o svojom počecima, odrastanju u Beranama, pevanju u kafanama, dolasku u Beograd i mnogim drugim temama.
On je podelio svoje najintimnije priče i otkrio kako je izgledalo odrastati u Crnoj Gori osamdesetih i devedesetih godina.
„U Beranama je bilo vrlo lepo do nekog perioda, do 1989. godine, ja pamtim mnogo, imao sam četiri godine kada su bile zimske Olimpijske igre u Sarajevu, sećam se tog prenosa iako sam imao samo četiri godine. Jedini period mog života koji pamtim kao lep, od buđenja, odlaska u školu, upoznavanja učitelja, portira, to je sve bio taj period osamdesetih, a sve posle toga je bilo katastrofalno. Počela je da nam se raspada zemlja i do dana današnjeg nam se ništa lepo nije dešavalo. U Beranama je bilo lepo odrastati, volim Berane, Beograd i Solun, tu najviše boravim. Od 1989. kreću burne stvari, pa devedesete, pa inflacija, taj bezvredni dinar koji smo imali u našoj zemlji.“
Pevač je ispričao kako je izgledao život u nemaštini.
„Roditelji su ostali bez posla tada, bilo je pitanje kako preživeti i ja bukvalno nisam nosio obuću koja mi se sviđala, nego ono što mi roditelji kupe. Oduševljavao sam se iako mi se sviđala, ako sam se stideo da to nosim. Znao sam da moji roditelji to nemaju, nemaju više da mi pruže, pružili su mi maksimum i ja sam se pravio da je to nešto najlepše što sam dobio. Počeo sam sam da zarađujem, rano sam ušao u kafanu.“
Ćemo je otkrio da su njegovi roditelji kupili krave nakon što su ostali bez posla.
„Mi smo se preselili na periferiju grada, tata je kupio krave. Nije imao gde da se zaposli, ni on ni majka. Oni su držali krave, a brat i ja smo raznosili domaće mleko i živeli smo od toga. Znalo se gde ima da se kupi i brat i ja nosimo. U Beranama sve funkcioniše tako, što se kaže, ‘to je kod onog, to je ovog’, ja sam ulice u Beranama naučio tek kroz svoj drugi posao, kroz volontiranje u Crvenom krstu. Prodavali smo mleko i tako smo zarađivali za život za celu porodicu.“
Priznao je da mu je teško padao taj period života.
„Jeste sa te tačke gledišta, a sa ove ništa. Tada me je bilo sramota, kao da kradem nešto. Moji drugari su uživali, imali su više love. Sad kada odem u Ameriku i donesem 30 pari obuće i pitaju mi zašto, ja kažem: ‘neka, neka imam’. O ovakvim stvarima niko ne bi pričao, ali ja nemam šta da krijem, izrastao sam u poštenog čoveka i hvala mojim roditeljima na tome.“
Kurir.rs/Nova
Bonus video: