Moramo da se vratimo sebi i porodici, istinskim vrednostima koje su se izgubile, kaže Željko Rebrača u razgovoru za Kurir.
Proslavljeni košarkaš, jedan od najboljih evropskih centara u istoriji, govori o karijeri, reprezentaciji, Nikoli Jokiću, ali i radu i problemima zbog kojih je, kako sam ocenjuje, srpska košarka u padu.
Kada se osvrnete iza sebe, da li karijera sa mnogo uspeha i individualnih priznanja predstavlja ono što ste na početku zamišljali?
- Ne znam, jer nisam zamišljao, išao sam za onim što mi je bilo zanimljivo. Kao što me je u jednom delu školovanja zanimalo da budem programer, što mi danas ne pada na pamet, tako sam otišao u košarku. Pre toga sam u Prigrevici, blizu škole, igrao rukomet, a na terenu su me, kad sam preko leta od 185 izrastao do 205 centimetara, primetili i rekli da sam predodređen za košarku.
Koji je put do uspeha?
- Nekad je potrebno manje znati i biti lud. Jer, da se vratim u ono vreme, a da znam ovo što sad znam i što sam prošao, ne bih nikad to radio. Treba biti posvećen, voleti sport i ne kalkulisati. Čim krene da se razmišlja o kalkulacijama i rizicima, nije to to. Kalkulacije su za biznis, u sportu je cilj da svakog narednog dana budeš bolji, uzmeš sve što ti se daje sada. Tako sam radio. Nisam, iako mi je drago što sam tu stigao, razmišljao ni o Partizanu, Evropi, reprezentaciji, NBA... Ćale mi je dao najbolji savet kad su me tražili Vojvodina i njen trener Duda Ivković. Moj Milan sasluša i kaže: "Neka te u NAP-u, ako nešto krene po zlu, čeka te posao, a ako uspeš, doći će oni ponovo!" Kad sam iz NAP-a stigao u Beograd, zaista sam uživao. Radili smo kao manijaci, ali smo zbog situacije u državi mnogo vremena bili van zemlje. To nas je zbližilo, postali smo veliki prijatelji, i to traje i danas. Tako smo se mentalno sačuvali. Pažnja se poklanjala detaljima. Kad me pitaju o Istanbulu, više se sećam nekih dogodovština nego utakmica. Majke mi. S druge strane, vreme u Partizanu me je nateralo da shvatim da sve ima smisla i da moram više da radim, da je košarka način da ne prolupam.
Potom ste otišli u Italiju, kako je izgledao taj deo karijere?
- To me je oblikovalo kao čoveka. Naučio sam sve ono što kod nas zbog rata nisam kao momak uspeo da prođem... Nisam, bre, odrastao prirodno, pa sam tamo učio o hrani, vinu, oblačenju... A bio sam jedan od dva stranca. Nisam zadovoljio u početku, ali sam naredne sezone doprineo tituli i pomerio se više na lestvici, da bi potom Željko Obradović iz mene izvukao maksimum. Ono što je radio sa mnom prepoznajem i danas kad vidim kako pristupa Smailagiću ili Koprivici. To što traži nije lako, Oded Kataš je u Panatinaikosu neretko plakao posle treninga.
Kako gledate na sadašnju NBA ligu? Gde bi Željko iz najboljih dana bio u njoj?
- NBA je u vreme pre mene, ili kad sam igrao tamo, bila drugačija. Danas je mnogo bliža ovome što gledamo u Evropi. Mogao sam i ranije da odem, ali sam bio svestan da ne bih igrao. Ne mogu da budem nezadovoljan karijerom u NBA, ali me treneri kao Evropljanina nisu prepoznavali. Rik Karlajl je u Detroitu više cenio Amerikance, verovao je da mi nismo dovoljno čvrsti. E sad, ovo danas... Mislim da bih, da sam mlađi, i danas mogao da igram tamo. Igrači odranije bi se na to lako prilagodili, zato mi je nerealno da ljudi porede Džordana i Lebrona.
Kako biste čuvali Jokića, kako bi izgledao taj duel?
- Njega ne može niko da sačuva. Nikola je nešto posebno. Način kojim poentira, skače, dodaje, postavlja se ili igra odbranu utiče na igru, neuporediv je s bilo kim. Zato mislim da ga je nemoguće sačuvati, ali bih svakako mogao da mu više od ovih danas otežam situaciju na terenu, što takođe nije lako. Sjajno čita igru, nekoliko je poteza ispred drugih. To je revolucija, kao što su je doneli Karim, Džordan, Medžik, Kari... Više nego Luka Dončić, koji je unapređena verzija pre njega viđenog Dražena Petrovića.
Pominjemo Jokića, gde vidite reprezentaciju, s obzirom na neočekivan ishod Evrobasketa i posle tri srebra sa selektorom Aleksandrom Đorđevićem, niz bez medalje, da li je realno da pričamo o medaljama?
- Kod nas se ništa osim zlata ne računa, a njega nema od 2002. Nemamo bazu, i to je fakat. Ranije je bilo 80, 90 ekstratalenata, sad nema ni 20, 30. Treba da menjamo filozofiju, jer posle Jokića ili Bogdanovića imamo odlične, ali ne top košarkaše. Veliki tim za reprezentaciju donosi manje nego neka sredina kao Subotica, Niš, Kraljevo, Valjevo... Zvezda i Partizan su bez naših igrača. Da se razumemo, lepo ih je gledati i rezultat je, ajmo reći, dobar, ali u njima nema naših igrača ili im je uticaj vrlo nizak. Plaćamo i cenu rata između FIBA i Evrolige i modernih tehnologija. Nivo rada se smanjio, a uticaj tehnologije se povećao kod trenera i košarkaša.
Treba li reprezentaciji Srbije stranac?
- Ne! To nije klub. Reprezentacija je naša, tim najboljih igrača zemlje, i radije ću s njima da budem deveti nego da stranac igra i donese nam zlato. Nacionalna selekcija su igrači koji su rođeni ovde, sve ostalo je filozofiranje, nije realna slika naše košarke. Nema draži. Imamo potencijal, ali mora da se radi i prestane s traženjem prečica do uspeha, jer ih nema.
Da li je dogovor sa Evroligom i formiranje jake domaće lige izlaz, kao što je to nekad bio ulazak u ABA ligu?
- To mora da se desi. Dok se ne dogovore Partizan i Zvezda, nema napretka. Košarka je brend i mora da se zaštiti. Da se zna šta je minimum onoga što mora da se radi. Ako nešto ne promenimo, sada kukamo, a za pet godina biće gore. Da bismo nastavili da pravimo vrhunske igrače, moramo da krenemo u drugom pravcu. Zvezda i Partizan su uradili mnogo, čekaj, gledamo Kampaca, Partizan je u 100 događaja u Evropi koje treba videti... To je super. Ali moramo stvarati igrače, trenere, smanjiti uticaj roditelja, menadžera, stvoriti temelj za jaku kuću. Nemam čarobnu formulu, ali znam da kao proizvođači, što smo nekad bili, sad tražimo gotov proizvod. Deca treba da se razvijaju, a ne da je u jednom klubu 15 velikih talenata, a da je realno da prođe jedan. Kad je Sead Krdžalić krenuo da radi neke stvari, svi su gledali na to s podozrenjem. Propi*ao sam krv i svašta radio, ali to je bio put koji je morao da se prođe. Da li svako prođe u 63. padobransku? Ne može, vrlo su stroga pravila i uslovi. Tako treba da bude i ovde, jer ne može svako u reprezentaciju, kao što ne može biti ni vrhunski trener. Gde su bivši vrhunski sportisti, sa iskustvom, da stanu iza nekog ko je perspektivan i daju mu adekvatnu šansu.
Jedan od klubova koji se polako vraća je i Vojvodina, na čijem ste čelu. Kakvi su planovi za budućnost tog projekta?
- Prve sezone s mladim trenerom kao što je Miloš Isakov-Kovačević bili smo u vrhu, na korak od trona. Sada pokušavamo da među 15 gurnemo četiri juniora koja imaju perspektivu. Grad, bivši gradonačelnik Miloš Vučević i predsednik Srbije Aleksandar Vučić prepoznali su projekat i hvala im na podršci petogodišnjem planu. Vraćeno je 75 odsto duga od 52 miliona dinara, Beslać je stigao do reprezentacije. Novi Sad zaslužuje ABA ligaša, ali moramo napraviti sinergiju kvaliteta koji postoji, pa da svi igrači koji imaju potencijal prođu pravilan razvoj od 10 do 20 godine. I ja sam iz NAP igrao u Bačkom Dobrom Polju, pa šta, trebalo mi je minuta.
Pored Vojvodine, čiji ste predsednik, imate i Akademiju Rebrača za mlade igrače.
- Tu su deca od školice do 17 godina. Košarkaški, to su bebe. Njih pokušavam da naučim da moraju da imaju cilj. Kao što sam rekao, to nije materijalno, to je uzimanje onoga što ti se u tom momentu daje. Put do uspeha nema prečice, mnogo boli i uvek je isti. Nema šutera bez 1.000 lopti dnevno van sezone. Nema! Posvećenost i veliki sportski snovi su ono što te pokreće. Zato ih učimo da vole sebe, kako da spavaju, hrane se, uče i, što je još važnije, iskazuju emocije. Jer svaka potisnuta emocija izađe kad-tad, obično pogrešno i u najgorem trenutku. Šta je danas sreća? Nije igra, lopta ili trčanje, već igrica ili video na telefonu. E sad, u životu i sportu ima nepravde, ali to ne sme da te odvrati od cilja, disciplina mora da te natera da pomeraš granice. Deca su danas prilično asocijalna. Treba im ukazati kako da savladaju komunikaciju, izađu iz virtuelnog sveta, prestanu da traže prečice i popuste u školi. Čekaj, ja sam ponosan na batine koje sam dobijao od oca, a da se to danas desi, on bi završio u zatvoru. Usmerio me je, motivisao... Sada se sve očekuje bez borbe. Ne mogu da urade 20 sklekova, a smanjujemo i izbacujemo fizičko iz školskog programa.
Imate li poruku za čitaoce Kurira?
- Moramo da se vratimo sebi i porodici. Svi. Izgubili smo istinske vrednosti. Nedostaje nam da znamo šta su prioriteti, da ne jurimo za novcem... Da se okupljamo povremeno oko stola i razgovaramo, da komunikacijom pokušamo da unapredimo sebe i porodicu kojoj pripadamo. Bez straha da osetimo sreću, a posebno bes i tugu. To je jako važno. Skrivanje i bežanje od negativne emocije ne vodi u pravcu koji čini da budemo bolji - zaključio je Željko Rebrača.
Nenad Kiš / Kurir sport