Osamdesetih godina prošlog veka je počeo da se bavi voditeljstvom, a danas je jedno od omiljenih ličnosti televizije i čuveni voditelj „Zvezda Granda" Voja Nedeljković.
Osvojio je srca publike svojim humorom i osmehom koji je uvek prisutan na njegovom licu, njegova energija zrači. On je postao pravi profesionalac i primer koji treba slediti sa zadovoljstvom.
U vreme devedesetih, kada je voditelj počeo da stiče popularnost dešava mu se veliki gubitak a to je odlazak njegovog dragog oca na onaj svet.
-To je bilo 1999. jedna čudna godina, odvratna, koju bih ja onako da mogu od svih tih godina jedino stavio u fioku da je ne uzimam više. Pre svega zbog generalno svega onoga što nam se desilo sa bombardovanjem i uništavanjem naše zemlje Srbije, a drugo prolazivši kroz bolest sa ocem. On je imao tumor još 1993. godine pa je to nešto zalečeno i onda je 1998. otišao mislivši da je u pitanju nešto sa želucem da bi mu rendgenolog rekao da nije, da je jedan otprilike karcinom na plućima. Onda je shvatio da jeste i onda smo krenuli u pokušavanje nekog rešavanja svega, odlazio je na zračenja, pa ima zračenja, nema zračenja zbog bombardovanja i restrikcija struje. Vodio sam ga gore na onkologiju -rekao je Voja tada.
U jednom tako velikom trenutku bola i prolaženja kroz konstantnu borbu Voja opisuje dan koji mu je ostao urezan za života i pokazuje doslednost, pokazuje profesionalizam do krajnje tačke.
-Tih dana mu je bilo baš loše, to je bio početak oktobra 1999. Prošlo je tragično bombardovanje, mi smo počeli da se dozivamo pameti, nije se radilo, snalaženje za život i ostale stvari. Mene je zvao Žika iz Zane i Jelena da im odradim promociju albuma „Prijatelji" u hotelu Hajat koja je bila 15. oktobra. Mi smo 14. sedeli mnogo se smejali, uživali u nekim anegdotama. Tog 15. sutradan, tog dana je mom ocu pozlilo i ja sam ga na rukama sa bolničarima odveo do bolnice, do Kliničkog centra na grudno odeljenje, malo još porazgovarao sa njim. Nisam mogao baš nekako odmah da krenem kući. Otišao sam kući, pričao sa prijateljem, nisam mogao da zaspim, nešto sam par sati odspavao. Krenem na posao, idem prema Hajatu, zove me mama i saopštava da je tata umro. Po nahođenju i dalje idem prema Hajatu, stajem tamo, to su takozvane očekivane-neočekivane smrti. Nisam se pitao šta je bolje ili šta je gore, ako može o smrti da se priča. Da li smrt koja se desi iznenada pa te šokira ili smrt koju čekaš svaki dan - objašnjava voditelj i dodaje:
-Ja sam ušao u Hajat. Žika je odmah po mom licu prepoznao da nešto nije u redu i pitao „E matori šta je bilo", Ja kažem „Ma ništa samo daj neki viski, neki alkohol". Nisam odmah rekao. Bio je dogovor da imam neku Če Gevara kapu. I dok sam to radio, radio sam sa jednim osećanjem i tuge i ponosa što mi je otac to dao. Sve mi se pomešalo.
S proleća Voja ume da se sentimentalno priseti prošlosti te na fejsbuku da podeli:
-Tata je pre 20 godina, na prvi dan proleća, proslavio svoj rođendan. Zbog vazdušnih opasnosti i strujnih problema, propustio je dosta termina zračenja na onkologiji. U Oktobru '99. je zauvek otišao. Jednom kroz osmeh reče: "Ma, ko ih j**e". Slažem se ćale", napisao je Voja.
Nedavno je voditelj za Grand govorio i o svom prvom jakom emotivnom gubitku koji je došao u momentu njegove najveće sreće. To je bio gubitak voljene bake zbog koga i dan danas oseća oseća strah kada mu se dešavaju isuviše lepe stvari.
-Ja mator konj idem sa njma u Španiju i, mama je morala ranije da se vrati jer je baka bila bolesna. Ja ostanem sam sa tatom i bude mi fenomenalno. Ludilo, Španija, Ljoret de Mar! Pre 40 godina! Tata mi je tek kada smo se vratili u Beograd pred spuštanje aviona rekao da mi je baka umrla, i da se zapravo zbog toga mama ranije vratila sa letovanja. To mi je bio prvi emotivni jak gubitak, jer to je žena koja me je, uslovno rečeno podigla. Naučila me je da pišem -rekao je Voja a njegove reči pogađaju pravo u srce.
Kurir.rs/ Grandonline
Bonus video: