Japanka Saći Šimada u našu kulturu se zaljubila na vizantijskim studijama u Japanu, prvi put je posetila Beograd 2002, otkada istražuje naše srednjovekovne manastire. U međuvremenu je postala stručna saradnica i član Odbora za istoriju umetnosti SANU, a danas obnavlja freske po našim manastirima. Pre nego što kaže i reč o sebi, Saći Šimada želi da zahvali svim ljudima u Srbiji koji su 2011, posle katastrofalnog zemljotresa i cunamija, pomogli u spasavanju života i obnovi Japana. Ljubav se na japanskom kaže aiđou, a te 2011. godine pokazala se, veli Saći, prava ljubav Srba i svih naroda koji žive u Srbiji za Japance. Njena ljubav prema nama rodila se desetak godina ranije, kad je poželela da nauči srpski.
Saći Šimada je vanredni profesor na Ženskom univerzitetu Đisen u Tokiju, živi s mužem u Jokohami, suprug je inače kuvar, specijalizovan za jela inspirisana francuskom kuhinjom, a oboje vole sarme i ajvar, naše slatko i rakiju. Dvoje mladih Japanaca je 2012. provelo medeni mesec u Srbiji, a Saći je često u Srbiji jer ovde je, zvanično, stručna saradnica i član Odbora za istoriju umetnosti SANU.
Paralelno s master studijama istorije umetnosti na Univerzitetu Okajama, počela je da uči srpski, uz stipendiju jugoslovenske vlade (2002–2005). Deset godina je radila kao kustos u Muzeju moderne umetnosti u prefekturi Gunma, odakle je rodom, i u Muzeju Setagaja u Tokiju. Sada je na doktorskim studijama na Univerzitetu Okajama.– Držim predavanja, pišem naučne radove i članke o srpskoj umetnosti za novine, časopise i internet sajtove. Uveliko se spremam da objavim knjigu na japanskom o kulturnoj baštini Srbije.
Divno iskustvo
Srpsko nasleđe je otkrila na postdiplomskim studijama kod poznatog vizantologa Mićitake Suzukija. On joj je, ističe, preneo ljubav prema srpskoj umetnosti. Pamti leto 2002, kao da je juče bilo, kad je prvi put došla u Beograd.
– Ispred Hotela „Slavija“ dočekala me je profesorka Slobodanka Gašić Pavišić, prijateljica profesora Suzukija. Smestila me je kod svoje sestre dr Radmile Gašić Marušić. Bilo je to divno iskustvo, srpska domaća kuhinja, porodični odnosi, vikendica, planinarenje i ljubav čak dve srpske majke! Svaki put kad posetim Srbiju, obavezno odsednem kod njih. Tu sam kao kod svoje kuće.
Za njen rad su veoma značajna bila istraživačka putovanja po Srbiji, Kosovu i Metohiji i Severnoj Makedoniji tokom 2018. i 2019. Druženje s freskama planirano za 2020. godinu otkazano je zbog pandemije. Čim se pandemija primirila, u avgustu 2021, došla je u Đurđeve Stupove i radila na rastauraciji do novembra. Dug je spisak njenih radova o srpskim srednjevekovnim freskama.
– U jesen 2021. uradili smo projekat konzervacije i restauracije fresaka kapele kralja Dragutina u manastiru Đurđevi Stupovi, a u jesen 2022. isti takav projekat u Crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Velikom Krčimiru. Donacije sam dobijala od japanskih kompanija, a izvodili su ih srpski konzervatori i restauratori. Ja sam bila samo koordinator – kaže skromno.
Ističe da su Kompanija „Kinčo“ i Fondacija „Sumitomo“ donirale za dve godine oko 50.000 evra za kulturnu baštinu Srbije.
– Zahvalna sam im na razumevanju i podršci. „Kinčo“ je osnovan u 19. veku i proizvodi mirišljave štapiće protiv insekata. Osnovni sastojak tih štapića je biljka buhač iz Srbije i otuda veza i želja da pomognu. A Fondacija „Sumitomo“ je članica istoimene grupe osnovane u 16. veku, koja ima više od 50 kompanija. Fondacija je 2022. obeležila tri decenije postojanja i dosad je doprinela očuvanju više od 500 kulturnih dobara širom sveta.
– Kad god se vratim u Japan, mnogo toga zaboravim, pa ne mogu dobro da govorim prva tri dana po dolasku u Srbiju. Vreme mi treba i da se uklopim. Japanci govore tiho i ravnomerno, pa mi treba vremena da progovorim temperamentno, kao Srbi. Sporo se šaltam na srpski manir, a trudim se da vas oponašam. Ritam je veoma važan u srpskom – kaže kroz osmeh.
Jezik mora da savlada i da bi čitala stručnu literaturu.
– „Portreti srpskih vladara u srednjem veku“ Svetozara Radojčića i „Vizantijske freske u Jugoslaviji“ Vojislava Đurića dve su mi omiljene knjige. Znate li, recimo, da su portreti srpskih vladara jedinstveni?
Mnogo, kaže, nauči i samo dok sluša ljude.
– Uživam da slušam! Na primer, razgovore restauratora i monaha, vernika i monaha, monaha s rođacima, kad im dođe u goste. Zanimljivi su mi i odnosi ljudi na različitim položajima. Kod Srba je individualizam razvijeniji nego kod Japanaca, pa motrim kako različiti individualizmi komuniciraju.
Sviđa mi se vaša otvorenost
Najviše joj se ovde sviđa što su ljudi otvoreni i topli.
– Divno je kako dočekujete goste! Ritual kojim se nude slatko i voda, pa kafa i rakija, dok razgovor teče bez žurbe. Nažalost, u poslednje vreme, sve me ređe tako dočekuju.
Žao joj je i što ne može da provodi u Srbiji Božić i Uskrs.
– Prvi Uskrs u Srbiji sam doživela kulturni šok! Osećala sam da sam došla u sasvim drugačiji svet. Bila sam u Manastiru Kovilj tog aprila 2003, gde su molitve počele u jedanaest uveče i trajale do pet ujutro. Pravoslavni Uskrs u Japanu obeležava se oko tri sata, pa me je iznenadilo što u Srbiji tako dugo traje. Dirnuli su me brojni vernici koji u hladnoj crkvi padaju u proskinezu, odaju duboku poštu. Ne mogu da vam opišem koliko sam bila iznenađena dok sam gledala Srbe, koji nemaju običaj da sede na podu, kako kleče pognutih glava. Šest sati kasnije, bila sam iscrpljena od hladnoće, ali uskršnja jaja koja sam tada pojela bila su, sećam se, veoma ukusna.
Saći Šimada kaže da u umetnosti Japana i Srbije nema sličnosti, ali srdačnost i gostoprimstvo su isti.
– Omotenaši je tradicionalni japanski način gostoprimstva s izuzetnim ritualima, potpuno posvećen gostu. Stvara ambijent spokoja i opuštanja, da bi gosti doživeli nezaboravne trenutke. Omotenaši je sličan vašoj gostoljubivosti, ali ja više volim srpsku varijantu zato što je srdačnija.
To što su naši mentaliteti različiti, njoj se sviđa. Aiđou samo raste, kaže.
– Svako ko voli srpsku istoriju i kulturu moj je prijatelj i u Srbiji i u Japanu i širom sveta!
Nada se da će ove i narednih godina obilaziti manastire i crkve po Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Grčkoj, a zna sigurno šta odavde svaki put nosi kući, u Japan.
– Obavezno ponesem ajvar, rakiju, vunene čarape, med i proizvode iz medne apoteke. Volim ajvar moje „leskovačke mame“, čarape mi štrika „novopazarska mama“, a „stalaćka mama“, čiji muž je pčelar, pravi medeni serum za negu lica koji koristim svaki dan. Trošim i melem kremu s propolisom iz Manastira Đurđevi Stupovi. Baš je dobro što sam privilegovana da upoznam novu kulturu i ljude, potpuno drugačije od Japanaca. Veliko je to bogatstvo i pomaže mi da još bolje upoznam i svoju kulturu i vidim šta je to gde mogu da pomognem, i ovde i u Japanu.
Kurir.rs/Blic