NIJE IMAO MOBILNI, IZBEGAVAO MEDIJE Ovako je govorio Albahari: Javnost je jedan od onih virusa koji isisava sve naše sokove...
Pisac i prevodilac David Albahari je preminuo u Beogradu posle duže bolesti kako navodei FoNet. Imao je 75 godina.
Bio je član SANU, srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.
Od jeseni 1994. godine do 2012. godine živeo je u Kalgariju, u Kanadi. od 2012. godine živeo je u Beogradu.
Njegovih dvadesetak knjiga priča, od prve zbirke „Porodično vreme“ (1973), preko „Opisa smrti“ (1982, nagrada Ivo Andrić), „Pelerine“ (1993, nagrade „Stanislav Vinaver“ i „Branko Ćopić“), do „21 priče o sreći“ (2017), petnaestak romana, od „Sudije Dimitrijevića“ (1978), preko „Cinka“ (1988), „Mamca“ (1996, Ninova nagrada, priznanja Balkanika, Most-Berlin i priznanje Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine) do romana „Danas je sreda“ (2017) i pet knjiga eseja, uz brojna izdanja koje je potpisao kao prevodilac sa engleskog i priređivač, tvore sasvim solidnu biblioteku probranih naslova.
Za mnoge knjige i autore su čitaoci, a i pisci, u tadašnjoj Jugoslaviji i potom Srbiji, čuli upravo od njega. Albahari je i najprevođeniji savremeni domaći autor. Knjige su mu izašle i u „Galimaru“ i u „Pengvinu“.
Izbegavao je javnost i retko se pojavljivao, ali je 2021. godine dao intervju za Nova.rs.
A živi nekako po strani, skromno, u skladu, čini se, sa naslovnom njegove zbirke „Jednostavnost“.
Oglasio 2021. godine „Lažnim bajkama“, knjigom nastalom u šest ruku, pisanom zajedno sa Mirjanom Ognjenović, uz ilustracije Slavka Krunića.
Naziv „Lažne bajke“ implicira da postoje i stvarne bajke. Pitanje možda zvuči naivno, ali koje su bajke stvarne, koje su lažne, postoji li granica među njima i šta jedne, a šta druge donose čitaocima?
– Sve ima svoju vrednost, pogotovo oni slojeviti, podeljeni svetovi kao što je naš. Kao što kod Borhesa ima bezbroj svetova u bezbroj knjiga, tako i u našem svetu postoje istinite i lažne bajke. Iako može izgledati čudno, u našem svetu, i jedne i druge su valjane.
Izraziti ste individualac u književnosti, pisanje je, kako to pesnik kaže, „zanat samotan“, a „Lažne bajke“ ste napisali u četiri, odnosno šest ruku. Kako je došlo do toga i koliko se način pisanja ovih priča razlikovao od onoga kako inače pišete?
– Nešto u svemu tome je, očigledno, lažno. Mi smo pisali ove bajke trudeći se da utvrdimo koja je koja, ali to nam nije pošlo za rukom. Slutim da nas negde čeka i druga knjiga.
Nema vas neko vreme u, kako se to kaže, javnom književnom životu. Zašto?
– Zato što je javnost jedan od onih virusa koji sladostrasno isisava sve naše sokove.
„Da sam znao da sviram gitaru ili da sam umeo da pevam, nikada ne bih postao pisac“, napisali ste. Osim toga, koautor ste i „Knjige o muzici“. Šta je, da tako kažemo, zajedničko Fokneru i Bitlsima, Berhnardu i regeu?
– Zajednička je njihova sposobnost da sažmu u jednoj rečenici priče ili romane za koje su drugim piscima potrebni tomovi i tomovi teksta.
Kad smo kod toga… I vi, i Miloš Komadina, i Električi orgazam napisali ste svojevremeno „Fras u šupi“. Šta je bila ideja, zašto baš „fras u šupi“ i kako danas gledate na to?
– „Fras u šupi“ bio je zamišljen kao mala stvaralačka igra, ali, nažalost, nismo uspeli u potpunosti da je realizujemo. Moja ideja je bila da pozovem što više autora – slikara, muzičara, književnika – na stvaranje nečega što je moglo da podseća na klasični umetnički pokret. Verovao sam, dakle, da je sasvim moguće stvoriti takav pokret čija bi umetnička dela prevazišla ono dosadno zakeranje kritičara takozvane visoke kulture koji su nam se stalno smejali s tvrdnjom: vi niste pravi umetnici, vi ste, u najboljem slučaju, spodobe sa umetničke margine.
Kritičari primećuju da ste, uprošćeno gledano, sa pisanjem romana „pustili istoriju“ u svoje delo. Može li se izmaći istoriji?
– Moguće je, ali onda rizikuješ da te ceo svet smatra za nepopravljivog čudaka koji, potpuno izgubljen, luta gradom. Živeti bez istorije mnogo je lepše, u to sam duboko uveren.
Kako, u tom kontekstu i izvan njega, vidite napade na Nobelov komitet zbog nagrađivanja Handkea?
– Te primedbe, koje se uglavnom odnose na dileme koje zapadni svet ima kada se govori o političkim zbivanjima u Srbiji u poslednjih tridesetak godina, mogu da razumem, kao što neke mogu da prihvatim, a neke druge da ne prihvatim.
Kada ste svojevremeno nastupili na „Pesničenju“, mnogi se se izenadili, zaboravljajući da ste u književnost ušli pišući poeziju. Pišete li i sada stihove, van radara, ili se držite toga da ih „ugrađujete“ u prozu?
– I dalje pišem stihove. To je u stvari divna mogućnost da se pisac okuša i u drugim književnim formama.
Godine 2021, prenosi NIN, žiriju za izbor romana godine stiglo rekordnih 212 knjiga. Mihajlo Pantić davno je još primetio da se više piše nego što se čita. Imate li vi utisak da se književnost premetnula u književnu (hiper)produkciju? Koliko uspevate da pratite savremenu književnost? Šta je to što ljudi pokušavaju da iskažu?
– Postoji neka vrsta prevelike spisateljske produkcije, ali ne vidim da zbog toga treba biti nesrećan ili grditi svoju malu decu. Kao što smo mi opisivali novi svet u koji smo stizali sa znanjima i zabludama prethodnih svetova, tako i sada mlada generacija pisaca opisuje svet, naš svet u koji stižu jednog dana ili jedne večeri ili na prelasku noći u jutro. Kao što je rekla čuvena spisateljica, „jednog dana, stranac je stigao u grad…“ Svaki roman opisuje isti taj događaj. Ja bih se čak usudio da kažem da je današnja mlada generacija zapravo načitanija od naših generacija. Oni su u bližem kontaktu sa tekstom nego što smo mi ikada bili.
Nemate mobilni telefon. Reklo bi se da iskazujete i neku vrstu nepoverenja u nove, digitalne tehnologije. DeLilo je nedavno objavio „Tišinu“ sa „proročanskom“ slikom iz bliske budućnosti u kojoj se svi ekrani najednom gase i nastupa panika… Delite li sa njim takvu viziju? Mislite li da smo previše zavisni od ekrana?
– Nisam jedan od ludita i čak nalazim da je rad na malim ekranima mnogo prijatniji od rada samo sa, recimo, sa pisaćom mašinom. Sa ekranom nikada nisi sam.
Ljudi će ovih dana, povodom praznika, jedni drugima poželeti sreću. Vi ste, varirajući Badjuove teze, napisali 21 priču o sreći. Šta je za vas sreća?
– Za mene je sreća svaki trenutak proveden u čitanju neke nove knjige ili u slušanju neke nove muzike ili gledanju filma. U poslednje vreme to su muzičari poput rege majstora Abdže, pisca Davida Grosmana, reditelja Džima Džarmuša.
Kažete negde da je vaša autobiografija slušanje glasa koji u vama prebiva i povremeno vas „gurka i ćuška“. Možete li nam otkriti šta vam taj glas sada govori?
– Taj glas kaže: Izađi napolje! Zemljotresi se brzo šire!
(Kurir.rs/Nova)
Bonus video: