Hoće li zaista 1. septembra deo opozicije u Srbiji i građani koji navijaju za njih nastaviti proteste?
I hoće i neće.
Ako pod delom opozicije podrazumevamo političare iz drugog ešelona - Mariniku, Zelenovića, Mikija Aleksića, Srđana Milivojevića... - sve će biti kao i do sada. Objašnjenje je prosto: oni drugu ideju nemaju, i nastaviće da mamuzaju jedinog raspoloživog konja, iako se ovaj već nedeljama jedva mrda. Neki od njih su, uostalom, od dosadašnjih šetnji i profitirali: Miki Aleksić, po svoj prilici, zaradio celu stranku. Marinika ubedila najbliži krug rodbine i prijatelja da je zovu „naša Laura Koveši“, Srđan Milivojević dočekao drugu mladost - posle 5. oktobra opet daje intervjue, a za Zelenovića je svaki dan pre nego što se vrati u duboku anonimnost čisti ćar.
Što se pak građana tiče i očekivanja da će, kad se vrate sa odmora, pohrliti na ulice da nastave tamo gde su stali krajem maja - ništa od toga.
Razlog je jednostavan: prve protestne šetnje nisu imale politički karakter, nisu bile ni za vlast ni za opoziciju, već su predstavljale izraz šoka i tuge zbog majskih masovnih ubistava u Srbiji. U nastavku ih je deo opozicije prisvojio, što se vrlo brzo odrazilo padom broja učesnika i praktičnim gašenjem u konačnici. Hoće se reći da svaki protest, svaka pobuna, demonstracija, kako god nazvali to, u osnovi ima jak emotivni naboj. Zbog njega ljudi napuštaju svakodnevni komfor i izlažu sebe naporima kao što su stajanje na žegi ili mrazu, guranje u masi i eventualne batine, kidanje glasnih žica... - sve što smo imali od ‘91. godine.
Vreme je od maja učinilo svoje, i osim kod onih koji su lično bili pogođeni, tuga se staložila, a neki su je i potpuno zaboravili. To su najbolje ilustrovali, paradoksalno, sami organizatori protesta, učešćem u besramnoj „letnjoj žurki“ i igranjem kola ispred Skupštine. A kad se završe odmori, opet će se prebaciti u „žalujući mod“? Oni, organizatori, možda - za to je potreban samo debeo obraz - ali građani teško.
Tu skoro neko je postavio pitanje: „Možete li da zamislite devedesete u kojima Vuk Drašković ne drži govor?“ A mi pitamo: „Možete li da zamislite desetine hiljada pristalica koji oduševljeno slede Nebojšu Zelenovića?“
Nije, dakle, pitanje, da li da govore, nego ko da se popne na binu?
I šta da kaže?
Da traži „ispunjenje zahteva“?
Ako je čelno mesto u REM najveći problem Srbije, onda izbore nikad više ne treba organizovati, neka Vučić vlada dokle hoće!
To je poruka miliona koji su ignorisali i koji će ignorisati pozive da se u jesen opet šeta.
I kad već govorimo o brojevima, podsećamo da je poslednji put Gazelu blokiralo - bar poslednjih sat vremena - „nekoliko desetina, mahom mlađih osoba“. Za to vas uvek ima dovoljno: Ćuta i tri-četiri ortaka, puna kapa.
Ali, kad već opet blokirate međunarodni saobraćaj u vreme seobr turista, maknite se malo od Beograda. Postavite blokadu, recimo, kod Velike Plane. Pa da vidite šta će vam, posle višesatnog pakla u zaustavljenoj koloni, reći Beograđani na koje računate na jesen.
N. N.