Morisov saigrač i veliki humanista Džek Tvajman, jedan od najboljih strelaca NBA pedesetih, prvi čovek nakon Čemberlena koji je postizao prosečno 30 poena po utakmici (31,2 u sezoni 1959/60), nije mogao da ostane po strani.
Tvajman je takođe bio rođen u Pitsburgu, Stouksa je poznavao iz srednjoškolskih dana kad su na terenu bili rivali, a 1955. su zajedno debitovali u Rojalsima. Pre tragedije nisu bili posebno bliski, ali kad je Stouks ostao doživotno paralizovan, Tvajman se nijednog trenutka nije dvoumio da preuzme na sebe obaveze staratelja. Džek, njegova žena Kerol i lokalni biznismen Fil Margolis ulagali su ogromne napore da obezbede sredstva za Stouksovo lečenje i redovno ga obilazili u bolnici.
Napredak je išao sporo, a pacijent izgarao od želje da što pre vidi rezultate terapije. Lišen moći govora, Stouks je komunicirao… očima! Reči je „sklapao“ uz Tvajmanovu pomoć, slovo po slovo – Džek bi izgovarao slova abecednim redom, a Moris zažmurio svaki put kad bi saigrač izgovorio “ono pravo”. Jednom prilikom na poklon je dobio specijalno napravljenu pisaću mašinu. Zahvaljujući dugogodišnjim vežbama koje su mu delimično povratile pokretljivost ruku Stouks je smogao snage da otkuca kratku poruku svom prijatelju.
“Dragi Džek! Kako uopšte mogu da ti zahvalim za sve što si učinio za mene?“
Svaki slobodan trenutak Tvajman je koristio da bude uz Stouksa
“Svi u mojoj porodici su ga prihvatili kao svog. Bilo je bolnih trenutaka koji paraju srce. Zamislite sportistu u naponu snage koji najednom gubi sve motoričke sposobnosti… Nije mogao da hoda, da se hrani sam. U početku je komunicirao s nama žmirkajući očima. Na kraju je progovorio, ali prosečna osoba nije mogla da protumači te zvuke, to smo mogli samo mi koji smo s njim provodili mnogo vremena. Elementarna komunikacija je bila njegov veliki problem, uzrok frustracija. Mogli ste maltene da osetite njegov bol dok pokušava da vam nešto kaže. Bez obzira na to, Morisova inteligencija je ostala na istom nivou kao i pre nesrećnog slučaja. Mnogo je čitao, gledao televiziju i voleo da diskutuje o sportu, politici, svačemu. Nijednom nije propustio izbore i svaki put je glasao. Njegov mozak je upijao kao sunđer, Mo je bio obavešten o tekućim zbivanjima bolje nego ja“, ističe Tvajman.
Jedan od primarnih Džekovih zadataka bio je da obezbedi materijalnu nadoknadu Stouksu na osnovu povrede na radu. Košarka je bila Morisov posao, a parket – “radno mesto”, pa je Tvajman angažovao advokata koji je odeno pobedu u sudnici. Međutim, taj novac je bio samo kap u moru naspram enormnih medicinskih troškova koji će tokom 12 godina boravka u bolnici preći cifru od milion dolara.
Najveći materijalni doprinos pokrivanju troškova ostvaren je zahvaljujući organizaciji revijalne utakmice u Stouksovu čast. Ideja pripada Tvajmanu i bogatom hotelijeru Miltonu Katšeru. Milioner je imao luksuzni hotel u planinskom mjestašcu Montičelo (država Njujork), a počev od 1959. obližnji betonski teren je svakog ljeta bio okupljalište najvećih NBA asova. Kada je pokrenuta inicijativa za održavanje ove egzibicije, organizatori nisu krili da bi bili prezadovoljni da okupe dvije jake petorke. Odaziv je, međutim, premašio očekivanja – preko 60 igrača, uključujući vedete NBA, je izrazilo želju da na ovaj način pomogne Stouksu. Revijalni meč je tokom naredne decenije donio preko 750 hiljada dolara, a lokalna publika pamti majstorije Rasela, Kuzija, Čemberlena, Robertsona, Havličeka, Maravića i mnogih drugih.
Najveći asovi NBA nisu propuštali revijalnu utakmicu u Stouksovu čast
Koliko su Stouksove kolege željele da pomognu najbolje ilustruje primer Vilta Čemberlena. Nakon završetka studentske karijere na univerzitetu Kanzas budući superstar je potpisao za Harlem Gloubtroterse. U trenutku kad je dobio poziv da nastupi u prvoj dobrotvornoj utakmici, 21-godišnji Čemberlen je s “harlemovcima” gostovao u Parizu. Nije se predomišljao ni sekund – seo je u avion za Njujork, zatim iznajmio helikopter i prebacio se do Montičela, odigrao utakmicu i istim putem se vratio u Pariz. Sve troškove je platio sam, a njegov primer su sledili i drugi. Neumorni Tvajman je prikupljao donacije na raznorazne načine – gostovao je na radiju, apelovao na sportske novinare (zahvaljujući samo jednoj reportaži Sports Ilustrejtida prikupljeno je 200 hiljada dolara), javno nastupao na tribinama, davao intervjue televizijskim kućama.
U junu 1969. u Tvajmanovu kuću je navratio neobičan gost. Bio je to otac Vinsent Negerbon, tadašnji predsednik katoličkog univerziteta Sent Frensis (Loreto, država Pensilvanija) iz kog se Stouks vinuo u visine NBA. U Sinsinati je doputovao da bi upitao Stouksa da li se slaže da nova sportska dvorana koledža dobije njegovo ime. Odgovora nije bilo. Dirnut ovakvim gestom, Moris je zaplakao i dok su se suze slivale niz lice uspeo je samo da potvrdno klimne glavom.
Moris Stouks je umro 6. aprila 1970., par meseci pre svog 37. rođendana. Nakon 12 godina borbe srce ovog diva nije izdržalo, infarkt je bio jači. Kako kaže Tvajman, samo nedelju dana kasnije od posledica infarkta je preminula i Moova sestra bliznakinja Klarisa, koja do tad nije bolovala „nijedan dan u životu“. Tuga za bratom je očigledno dotukla ovu mladu ženu.
Morisova poslednja želja bila je da počiva na franjevačkom groblju svog univerziteta, pa uspomena na ovog predivnog momka i dalje živi u Loretu.
A 1983. Džek Tvajman je izabran u Kuću slavnih, i kao njen „stanovnik“ svake godine je uporno nominovao svog preminulog druga. Napokon, 10. septembra 2004. Moris Stouks je posthumno uvršten u košarkaške besmrtnike. U hram kraljice igara u Springfildu zajedno su ga uveli Oskar Robertson i Bob Petit, a inauguracioni govor u Stouksovo ime održao je, naravno, Tvajman.
“Mnogo toga je rečeno na temu šta sam uradio za Morisa. Ali šta god da sam uradio, od njega sam zauzvrat dobio deset puta više. Ovo je radosno veče s primjesom tuge. Moris pripada Kući slavnih, bio je velikan košarke i malo sam tužan što večeras nije ovdje. Ili možda jeste – Moris je volio žurku, posebno kad bi on bio u centru pažnje. Na kraju ću samo reći: ‘Čestitam, momčino, uspio si!’” rekao je Tvajman.
Nagrada najboljem saigraču u NBA koja nosi ime dvojice prijatelja
Prije pet godina godina ovaj humanista je izgubio bitku s leukemijom. Kako reče jedan američki kolega, niko ne zna koliko je zaista mogao da ostvari Moris Stouks, ali zato svi znamo da je imao najboljeg saigrača. U namjeri da očuva uspomenu na jedno rijetko prijateljstvo, NBA je 2013. uvela novu nagradu, takozvanu „Twyman–Stokes Teammate of the Year Award“, koja se od tada uručuje svake godine. Džek i Mo nisu više tu, ali uspomena živi. U vremenu kada materijalne vrijednosti nemilosrdno potiru duhovne, njihova priča ima posebnu težinu. Obojica su bili vrsni košarkaši, ali će prvenstveno ostati upamćeni kao još bolji ljudi.
(Kurir sport/Koš magazin)