Sudan je jedna od zemalja s najdužom i najbogatijom istorijom na svetu, nepravedno zapostavljenom i nepoznatom. Na stotine hramova, arheoloških iskopina i piramida rasuti su širom zemlje. Porobili su ih stari Egipćani, čiju su kulturu, religiju i jezik primili, ali vlast okupatora nije dugo potrajala. U jednom trenutku Sudanci - tada poznati kao Nubijci - preuzeli su vlast nad celim Egiptom i njime vladali jedan vek.
Ko su heroji mojih putopisa? Pored izuzetnih ljudi koje srećem, to su i faraoni, graditelji i umetnici drevnih vremena. Tek mali deo bogatstva krije se u sadašnjem trenutku. Potrebno je zaviriti u riznice prošlosti, osetiti budućnost, tek s tim dimenzijama saznanje postaje potpunije.
Faraon Taharka
Ako bi trebalo da izaberem jednog heroja, to bi bio faraon Taharka, najmoćniji vladar drevne Nubije, koji je vladao i Egiptom. Pre nego što je došao na vlast, kad se uputio da preuzme komandovanje trupama na severoistočnoj granici, Taharka je naišao na hram u mestu Kava u koji se uselila peščana dina. Do krova je bio ispunjen peskom, a kad bi očekivali kiše, meštani su ga u potpunosti prekrivali zemljom, da mu zaštite zidove od blatnih cigli. Zavetovao se da će ga kad-tad obnoviti.
Taharka je preuzeo vlast 690. godine p. n. e., a četiri godine kasnije poslao je najveštije arhitekte iz egipatske prestonice Memfisa i vrhunske majstore iz celog carstva da sagrade „najbolji dotad hram“ na ovom mestu.
Upravo sam pred tu svetinju stigao, mada je ona i sad zatrpana peskom. Džabe su se ljudi hiljadama godina protiv naleta peskovitih vetrova borili, pustinja je stalno iznova prekrivala hramove, usisavala ih u svoju utrobu.
Visine skoro četiri metra, zidovi su mu bili od finog, kvalitetnog peščara, a sagrađena je i masivna ograda od blatne cigle debljine četiri metra, koja ograđuje „portu“. Stubovi su obloženi zlatom sa umecima od srebra, a vrata i krov hrama bili su od kedrovog drveta. „Faraon je zadovoljan“, ispisano je na zidovima hrama, a to nije bilo lako postići.
Hram je postao centar života, ali i proizvodnje vina. Smatra se da je izgradnju vinograda naredio sam Taharka, jer je to zahtevalo izdašnu finansijsku podršku. Pronađene su amfore i natpis koji potvrđuje postojanje vinarije: „Hramovsko vino izgaženo je od vinove loze ovog grada, rod je obilniji od Ðesđesovog. On je odredio vrtlare, Mentiju nomade iz Azije.“
Raj za arheologe
Dakle, iz daleke Azije dovodili su baštovane koji su se starali o vinogradima, a verovatno i o bogatim baštama koje su pronađene pokraj hrama.
Jedva sam čekao da posetim Taharkin hram, pošto sam u jednom naučnom radu sve ovo pročitao. Sudanci koje sam sretao čudili su se što insistiram da tu svratim, pa još u petak, na muslimanski sveti dan kada je skoro ceo saobraćaj duž Nila obustavljen. No, prodavac urmi rešio je da mi pomogne i da me za sitan novac odveze do starog grada u kojem se nalazi hram, ali i da me sačeka i vrati, jer inače bih „skapao u pustinji“.
Kava je bila značajna i pre Taharke. U doba Kraljevstva Kerma bio je drugi po značaju grad zbog plodnih polja koja su žitaricama i voćem snabdevala prestonicu.
- Kava je bila hranilište drevne Kerme. Pronađen je veliki broj skladišnih prostorija. Bilo je to u periodu pre 3.500 i 4.500 godina - rekli su mi arheolozi koje sam posetio na Sai ostrvu. Pominju te silne godine, kao da se radi o nekoliko dana, a meni je teško da toliki vremenski period zamislim. Pokušavam da ga plastičnije sebi dočaram: kad bi čovek u proseku živeo sto godina, to bi bilo 45 celih stogodišnjih života! U jednom veku u mojoj porodici živelo je pet generacija, po tome znači da je taj period udaljen - četiristo pedeset generacija!
Kava je bila poznata i po kovačima, pravili su bronzane statute visokog kvaliteta. Na momente hodamo po moru krhotina - nekadašnjih posuda, ukrasa, tanjira, ćupova. Pronalazim veće komade, uzimam ih i razgledam, držim hiljade godina u rukama, ali ih vraćam gde sam ih i našao: arheolozi će možda nešto važno saznati iz tih komada.
Priča o patuljcima
Stigli su dovde i Rimljani i grad uništili 23. godine posle Hrista. Ali peći za pečenje gline previše podsećaju na rimske, pa je moguće da su s mačem neprijatelji doneli i poneki pronalazak.
Kad su Egipćani osvojili Nubiju, pa time i Kavu, grad su nazvali Gematon. Naziv grada ukazuje na faraona Ehnatona, koji je uveo jednog boga - Atona. Najstariji iskopani hram osnovao je Ehnatonov sin, poznati Tutankamon.
U ram Nila i palmi uokvireno je brdašce na kojem su se ugnezdila nalazišta. Auto juri po pustinjskoj peščanoj trasi. Na jednom mestu začuđuju tragovi guma između kojih su otisci čovečjih stopala - i tako kilometrima! Vijugaju duboko usekli tragovi kao ostaci džinovskih zmija.
Naš put najednom postade desetine isprepletanih i uvijenih tragova u pesku između dve žičane ograde. Neobično dugačku barijeru postavili su arheolozi, pošto su vozila s turistima često koristila prečice, vozeći popreko preko pustinje. Kako se stari grad prostirao na više od četrdeset hektara, događalo se da pređu preko ostataka koji su sakriveni plitko ispod peska, koje bi težina automobila znatno oštetila. Sada to više nije moguće, ali je put mukotrpan i dug. Morali smo da se parkiramo daleko od ruševina i da po vrelom suncu pešačimo.
Vodič - prodavac urmi priča mi kako su drevni faraoni obožavali patuljke! Uvozili su ih iz drevnog Punta, bogatog carstva verovatno u sadašnjoj Somaliji, preko Sudana. Put je bio težak i neizvestan, a sluga koji bi uspeo da dovede živog patuljka bio bi toliko bogato nagrađivan da je luksuzan život bio obezbeđen i njihovim unucima.
- Bili su neka vrsta cirkuskih luda, ali ko zna, nije nemoguće da su faraoni imali i pomalo čudne seksualne nagone - kaže moj vodič, dočaravajući mi karavan koji kao najveće blago preko pustinje nosi patuljka faraonu! Sačuvano je jedno pismo u kojem faraon lično opisuje koliko mu patuljak znači i kako će silnim blagom koje će generacije pamtiti nagraditi podanika koji mu ga dovodi.
Mravi u pustinji
Tri sasušene akacije, sa suvim krošnjama prepunim bodlji, kao da se čude našem prisustvu, a i temom našeg razgovora. Iznenađuju me tragovi ptica po pesku, ali i rupe, u kojima očigledno žive neka bića.
Ugledah nekoliko mrava koji trče po pesku kao da se trkaju. Podsećaju na minijaturne metke ili rakete, jedva sam ih primetio, a već su prozujali daleko van mog vidokruga, uklopili se u pustinju.
- Izračunato je da u sekundi pretrče više od stotinu puta dužinu svog tela. Kad bi se ta mera primenila na čoveka, trčao bi 650 kilometara na sat! Malo ko im se po brzini može približiti. Na vrelom pesku, kad izađeš iz svog skloništa, bolje ti je da brzo završiš svoje poslove.
Moj novi vodič tvrdi da su mravima tela vrela, kao i sve oko nas. Nešto se mislim, pa i mi smo vreli, da me sad devojka zagrli, tačno bi završila sa opekotinama! U slučaju mrava, makar može da pobegne brzinom od 650 kilometara na sat...
Na jednom mestu dve zmije ostavile su ukrštene tragove. Tačkasti ostaci njihovih pruga ostaće još dugo utisnuti u pesak, kao u kalup. Fotografišem zmijsku raskrsnicu, iznova se pitam zar je moguće da svuda ima života, zar je moguće da ga na drugim planetama nema?
Viktor Lazić