SRPSKA SLAVA DUBOKO UKORENjENA U VOJNIČKOJ TRADICIJI: Naši vojnici i oficiri uvek su znali kolika je svetinja koju brane!
Vojska Srbije je 1. avgusta po prvi put proslavila svoju slavu – Svetog despota Stefana Srpskog. Time je učinjen još jedan veliki korak ka vraćanju naših oružanih snaga izvornim vojnim tradicijama. Dok je domaćin slave, načelnik Generalštaba, general Milan Mojsilović predavao zalog kumstva za narednu godinu potpredsedniku Vlade i ministru odbrane Milošu Vučeviću, pred ikonom Svetog Stefana Lazarevića, koju je Vojsci poklonio Patrijarh srpski Porfirije, spajale su se pokidane duhovne strune, koje povezuju srpskog vojnika i oficira 21. veka, sa vitezovima koji su stajali na braniku Otadžbine pre više od pola milenijuma.Svece zaštitnike imaju brojne vojne jedinice i armije širom sveta
Odmah su se našle razne uticajne neznalice, odnosno svesni manipulatori iz medija baziranih van Srbije, da napadnu ovu istorijsku svečanost, proglašavajući je zastarelom, klerikalnom i antievropskom. Ogorčeni potomci komesara koji su proterali veru iz armije, ne znaju ili namerno prećutkuju da od svih evropskih vojski, samo tri nemaju versku službu, a da slave, odnosno svece zaštitnike, imaju bezbrojne vojne jedinice i armije širom sveta. Tako grčka, rumunska, britanska i portugalska vojska slave Svetog Đorđa. On je i u Rusiji pokrovitelj svih delatnika odbrane, dok Oružane snage Ruske Federacije slave i Svetog arhangela Mihaila kao svog svetitelja. Svoje slave imaju i posebni rodovi vojske i mnoge vojne jedinice. Tako rumunsko, rusko i srpsko ratno vazduhoplovstvo slave Svetog proroka Iliju. Zapažamo da je reč o dve države iz rivalskih vojnih saveza i jednoj neutralnoj, tako da pitanje poštovanja svetaca u vojsci nema veze ni sa istokom, ni sa zapadom, već sa hrišćanskom tradicijom, koja prožima vojni poziv u državama u kojima je hrišćanstvo dominantna religija.
Patrijarh Porfirije i ministar Vučević rade na vraćanju duhovnosti u vojsku
Vraćanje Vojske Srbije svom vekovnom nasleđu naročito se intenziviralo kada je na čelo Srpske Pravoslavne Crkve došao blaženopočivši Patrijarh Irinej, koji je uvek nailazio na razumevanje i podršku predsednika Srbije Aleksandra Vučića i u periodu kada je on bio ministar odbrane i kasnije predsednik Vlade. Vojska je tada počela sve više da uzima učešća u crkvenim svečanostima, verska služba je prestala da bude mrtvo slovo na papiru i sveštenici u vojnim redovima, sa aktivnim bogoslužbenim prostorima, postali su sve brojniji. Za to je posebno zaslužan i sadašnji Patrijarh Porfirije, koji je bio Episkop vojni u prvim godinama obnavljanja ove službe, a svoje poštovanje i ljubav ka vojsci pokazuje i kao poglavar naše Crkve. Njegova svetost je u ministru odbrane Milošu Vučeviću pronašla pravog sagovornika i saradnika za dalji rad na vraćanju duhovnosti u vojsku, kao važnog elementa vojničke etike i borbenog morala.
Ministar Vučević je već za svoj trud i negovanje saradnje sa Crkvom, kao gradonačelnik Novog Sada, odlikovan Ordenom Svetog Save, te i na čelu resora odbrane pokazuje duboko razumevanje značaja pravoslavne baštine, verskih sloboda i službi za identitet i samopoštovanje oružanih snaga. Uvođenje vojne slave je veoma važan aspekt svega toga. Elitna 63. padobranska brigada već niz godina obeležava Pokrov Presvete Bogorodice, dok 72. specijalna brigada slavi Svetog Savu, koji ima i spomenik u krugu njihove kasarne u Pančevu. Sada će Sveti despot Stefan biti ličnost čije poštovanje će objediniti sve pripadnike Vojske Srbije u zajedničkom slavlju, koje se pridružuje već postojećim tradicijama pojedinih vidova i jedinica.
Despot Stefan Lazarević- Hrabri sin svog svetog oca
Čudesni despot Stefan Lazarević, sin Svetog kneza Lazara, bio je zaista vitez iz bajke, kakvog drugi narodi moraju da potraže u literaturi ili mitologiji. Vizantijski hroničari beleže držanje srpske vojske, koju je predvodio u Bici kod Angore 1402. godine – „Srbi su se borili kao antički junaci, svake pohvale dostojno, sa velikom žestinom napadajući Mongole.“
Vrhunska vojna veština, za ono vreme neobično visokog despota Stefana, uz njegovu hrabrost i hrišćansku plemenitost, omogućile su Srbiji jedno zlatno doba državotvornog uzleta, pred neminovni pad u potpuno tursko ropstvo. Despotov ugled je bio toliki da je njegovo ime 1408. godine, u osnivačku povelju viteškog Reda zmaja, ugarski kralj i kasniji nemački car Sigismund Luksemburški, upisao odmah posle svog, a ispred tako moćnih ličnosti, poput kralja Alfonsa od Aragona i Napulja, poljskog kralja Vladislava II Jagelonca, velikog kneza Litvanije Vitolda i drugih. Ratovao je u bezbrojnim bitkama i na poprištima od Srednje Evrope, Sredozemlja do Male Azije, ostajući uvek verni sin svog svetog oca, podižući manastire, gradove i rudnike, pišući i šireći pismenost i kulturu. Visoke zidine njegove zadužbine Manasije svedoče u kakvom je teškom vremenu vladao, a freske hrišćanskih svetitelja-vojnika, koji nose oklope i oružje ondašnje srpske vojske, ukazuju na duboku vezu između vere i vitezova koji su je nosili u srcu, boreći se protiv nadmoćnog neprijatelja za opstanak.
Car Dušan Silni - najveći srpski vojskovođa svih vremena
Ratnička veština Svetog despota Stefana bila je preduslov za njegovu blagu reč, zadužbinarstvo, humanost i diplomatsku veštinu, kojom je od neprijatelja stvarao saveznike, zadivljene njegovom vrlinom i umećem. Upravo tako je učinio Beograd prvi put prestonicom Srbije. Grad mu je darovao 1404. isti ugarski kralj Sigismund, čiju je vojsku strašno porazio kod Nikopolja 1396. ratujući za sultana Bajazita. Simbolika vrlinskog istrajavanja i opstanka u nemogućim geopolitičkim prilikama, sasvim je adekvatna za zaštitnika Vojske Srbije u 21. veku.