Dane Milovanović jedini je na terItoriji Bajine Bašte koji ima zvanično registrovanu radnju starog kovačkog zanata. On čuva tradiciju u klepanju, oštrenju noževa, sekira, raonika, ali i pravljenju tih predmeta, kao i satara, kesera, motika i drugog alata od gvožđa.
- Ovaj zanat sam učio od oca i dede, tako da sam treća generacija kovača. Moji preci su došli preko Drine, kada je otac početkom osamdesetih prošlog veka kupio plac u Bajinoj Bašti, a ja sam kovačko-bravarsku radionicu otvorio 1988. godine – kaže Dane.
Bilo je nekada više posle, seća se jedini kovač u Bajinoj Bašti a i šire.
- Nekada smo potkivali konje i volove, pravili potkovice i ploćice za njih. Poslednje smo moj otac i ja potkivali 1996. godine, nema više zaprege. Deda, kada je dobio majstorsko pismo, odlično je radio i biti kovač u to vreme je bio glavni posao. Tada su morala tri do četiri čoveka da rade da bi udovoljili svim mušterijama. Najviše je bilo oštrenje alata, jer svako domaćinstvo je imalo po tri do četiri sekire, domaćica je imala sekiru da nasecka potpalu, a domaćini za razne druge poslove – seća se Dane.
Sada poneko donese sekiru ili motiku da se poklapa. Dane pravi taj alat, pa i kesere.
- Zimi napravim po 20 do 30 kesera i kod mene koštaju po 2.400 dinara. Ali, prodavnice su danas prepune tog alata i prodaju se po istoj ceni ili skuplje. Međutim, kod mene dobiju pravi keser, naoštren, dok su ovi kupovni od lošijeg materijala, a svaki mora da se naoštri. Kod mene je oštrenje 800 dinara tako da mnogo više plate. Sekire i kesere pravim od federa (opruge) i gibnja kamiona, a najvažnije je da u sebi sadrži dosta čelika. Samo znam da moje sekire, keseri, grabljice, motike traju 15 godina i izgledaju kao da su juče urađeni – dodao je Dane, koji klepa sekire, motike, dok raonike za traktore više ne radi, jer kaže ne može sam a i za njihovo klepanje ide dosta ćumura, te sve skupo košta, pa zato poljoprivrednici koriste raonike dok ih potpuno ne izrabe, a posle kupe nove.
U radionici ima raznog alata. Pali se vatra za kaljenje.
- Sekira se stavi u vatru, zagreva se, a onda u vodu. Posle par sekundi kal u vodi je beo, onda se tocilom oštri i čeka se zlatna boja. Tu treba stati, jer ako pređe u plavu, onda sekira ostaje meka, pa sve mora da se ispočetka ponovi. Isto tako i motika, mora da se zacrveni, izlepeta se, stavi se na uši kao držalica za metal, da ne bude kriva – objašnjava Dane.
On kaže da je u Sekalnima do skoro bio stariji čovek koji se bavio ovim zanatom, od čijeg je dede Danetov deda učio zanat. - Nema danas više kovača. Moj sin sada uči teologiju, ali kada je imao vremena bio je sa mnom u radionici. Neka nauči ovaj zanat, ako ništa drugo zbog hobija. Moglo bi da se živi od ovog zanata kada bi svaki dan imao po tri sekire da poklepam, još da se uradi nešto na strugu, savije... Na žalost, nema više niko ni da uči ove zanate. Nekada je ovde u školi bilo da se uči za tesara, mašin bravara, strugara, a toga nema više – kaže Dane i dodaje da bi njemu bilo mnogo lakše kada bi lokalna preduzeća u Bajinoj Bašti sklopili sa njim posao da im on održava alate, a i na taj način bi sačuvao kovački zanat od zaborava.
Kurir.rs/Z.G.