Vladeta Kandić, poznatiji pod pseudonimom Bata Kanda, ovogodišnji je dobitnik specijalne nagrade Nišvila za promociju balkanskog džeza. Umetnik na harmonici svetskog renomea uspeo je da spoji folklor sa elementima džeza, što ga čini jedinstvenom pojavom naše muzičke folklorne tradicije.
Ostaće zapažen njegov aranžman "Najciganskijeg vašarskog kola" iz 25 delova, kao i čuvena ploča "Srcem svira Bata Kanda", s kojom je doživeo veliki uspeh i van zemlje. U susret dodeli nagrade Bata Kanda u razgovoru za Kurir sumira svoju karijeru, osvrće se na status džez muzičara u svetu i otkriva zbog čega je ovo priznanje posvetio bratu Ratomiru Kandiću.
- Jako sam uzbuđen, adrenalin sreće konstantno ide kroz mene. Ne bi bilo dobro da se upokojim sada, jer ne bi imali gde da me sahrane, sve su zauzeli (smeh). Šalu na stranu. Počašćen sam i srećan da sam doživeo ovu nagradu. Ne mašem njome i nisam opterećen priznanjima. Želim da je podelim s porodicom i mojim upokojenim bratom Ratomirom Kandićem, koji je bio veliki ljubitelj džeza. Rekao mi je: "Vladeta, nemoj da sabiraš, nemoj samo novac. Uđi u umetnost i ostavi neki trag." Mislim da sam uspeo u tome. Umetnost je ono zbog čega sam žrtvovao i fakultet i sve, umem da kažem da je to moje potomstvo i krvotok.
Kako gledate na festival Nišvil?
- Nišvil me usrećuje u ovim godinama, a imam 85 godina. Doveli su talentovane ljude iz drugih zanimanja i rade na promociji balkanskog džeza. Krenuo sam s gitaristom Jocom Pavićevićem u tu misiju i uradili smo neverovatne stvari, a sada to nastavlja Nišvil.
Brojite li nagrade posle svih ovih godina?
- Otišao sam tamo i gde mi nije bilo mesto, jer je mojim venama tekla art umetnost. Oplemenio sam se i završavam život srećom i ljubavlju, jer imam svoju porodicu, koja mi je najvažnija. Ne treba mi novac. Moja nagrada su moja deca i porodica, koji su tu uz mene.
U muzici ste uspeli da objedinite tradicionalni folklor i džez. Šta vas je inspirisalo da spojite te dve naizgled nespojive stvari?
- Umetnik sam koji je želeo da uđe u krvotok svih folklora balkanskih naroda, ne samo srpskog. S druge strane, zaljubljen sam u kubansku salsu. Trebalo je da budem diplomirani inženjer građevine, ali moja harmonika mi je bila nešto sveto. Želeo sam da iskoračim i u krvotoku jedne radničke porodice dođem do nekih zvezdanih visina. Sunđerom sam kupio od najboljih nauku koju zovu džez. Nisam želeo da uđem jeftino u muziku, koju danas moderno nazivaju šou-biznisom. Bila je to mala bara puna krokodila. U mom krvotoku teku folklori svih država sveta. Sve je bilo prirodno.
Uspešno prenosite znanja svojim učenicima na Institutu za harmoniku "Vladeta R. Kandić". Koliko je to težak posao u današnje vreme?
- U ovom momentu mladi harmonikaši su otišli u šou-biznis, koji ih vodi u pogrešnu stranu. Srpska muzika, slavopev kosovskog zaveta i naša tradicija su ono što treba da se razvija.
Iza sebe imate bogatu karijeru, koja traje više od šest decenija. Da li biste nešto menjali iz ove perspektive?
- Džez je velika nauka, treba da se rodiš u Americi da bi uspeo. Imao sam teško probijanje, ali sam iskoračio.
Stekli ste veliku popularnost i u svetu. Koliko se tamošnji život i ljudi razlikuju od ovog u Srbiji?
- To je veoma kompleksno pitanje. Biti džez muzičar u Americi sa sobom nosi neizvesnost. U Los Anđelesu ima više od 75.000 džez muzičara koji sviraju bar tri instrumenta. To su neverovatne stvari. Da bi bio muzičar u Americi, moraš da se rodiš talentovan i da se zbog te ljubavi mnogo toga odrekneš. Da li ćeš moći da opstaneš, to niko ne zna. Kao na lutriji. Naša džez scena je lokalna, ali smo uspeli da istrčimo na svetsku scenu zahvaljujući Dušku Gojkoviću, Lariju Vučkoviću, Mikanu Zlatkoviću i mnogim drugim. Oni su se borili za opstanak i uspeli.
Šta biste poručili mlađim naraštajima koji bi želeli da se bave muzikom?
- Gospodo, daj da se volimo i poštujemo, muzika nije rat, već ljubav. Budimo ljudi i volimo se. Uživajmo u srpskoj tradicionalnoj muzici i džezu.
Kurir.rs
Bonus video: