Aleksandar Knežević je, zajedno sa kolegom Vojislavom Tufegdžićem autor knjige i filma "Vidimo se u čitulji". Sem što je svedočanstvo jednog vremena, tranzicije i promene vrednosti, ovaj dokumentarac je postao lokalni blokbaster. Sem samog filma, njegovo ime "Vidimo se u čitulji" je remek-delo.
Godinama se nije znao detalj o tome kako je nastao, a tome je za Kurir nedavno govorio i sam autor.
Knežević je diplomirao Svetsku književnost 1987. u Beogradu, napustio postdiplomske studije i na godinu dana otišao u London gde je radio najteže fizičke poslove u noćnim smenama od dvanaest časova. Potom se vratio u Beograd gde je odlučio da postane novinar.
“Pokušavao sam da nađem posao u Beogradu na nekom od fakulteta ili instituta. Međutim, ispostavilo se da nikome nije potreban naučnik sa doktoratom iz Oksforda. Srećom, ljudi sa Univerziteta u Nišu su imali razumevanja. Sada sam zaposlen kao naučni saradnik u Inovacionom centru Univerziteta u Nišu gde nastavljam istraživanje o pitanju ljudske slobode. Takođe nastavljam da se bavim filmom i književnošću”, rekao je Knežević.
Na pitanje da li se isplatilo pisanje i snimanje filma o turbulentnim devedesetim godinama prošlog veka on kaže:
“Svako istinsko stvaralaštvo nepovratno širi biće stvaraoca i onoga ko sa tim delom dolazi u dodir. U tom pogledu pisanje knjige i pravljenje filma su se svakako ‘isplatili’”.
On je otkrio kako je došlo do naslova - "Vidimo se u čitulji."
- Za to je "kriv" pripadnik paravojnih formacija ‘Žuti mravi’ koji me je na rastanku pozdravio tom sintagmom.
Film je osvojio mnoge nagrade u zemlji i svetu ali je ipak bilo onih koji su tvrdili da propagira kriminal.
“’Vidimo se u čitulji’ prikazuje kriminal u času njegove kulminacije i sa tri sahrane pokazuje kako se okončava takav život. Valja se zapitati kakvu alternativu naša kultura nudi mladima kada ih magnetski privlači život koji se okončava čituljom. A privlači ih zato što pojavljivanje u novinskoj čitulji znači slavu, makar i posthumnu, i kroz nju pobedu nad zaboravom i smrću. Ni ‘Kum’ pa ni ‘Skarfejs’ se baš ne okončavaju hepiendom, ali već decenijama hipnotišu gledaoce.
(Kurir.rs)