Stotinama puta sam govorio i pisao da su tabloidi - i to oni najgori - verna slika Srba svih i svuda i stotinama puta sam bivao napušavan po kafanskim simpozijumima od strane „boljih Srba“, koji nipošto nisu hteli da budu na toj sumornoj slici i koji su mi govorili, citiram po sećanju: „Da li to hoćeš kažeš da sam ja isti kao taj tabloidni ološ, đubrad i njihov sponzor Vučić“ (a ko drugi).
Ovako sam odgovarao: „Ne, niste isti, ali se isto (ili slično) izražavate, doduše po kafanama i u užim društvima, dočim vam u javnim nastupima sa usana teku med i mleko.“ Na to su moji sagovornici ovako uzvraćali: „Pa šta sereš, koliko sam te samo puta čuo da za nekoga kažeš da je majmun, džiber, mufljuz, pizda, prdara (prećutkujem teže reči), a sad nam soliš pamet.“
Mea culpa - moji kafanski sagovornici su vaistinu u pravu. I ja (pre)često koristim tabloidne reči, ponekad, grešna mi duša - zaštićen imunitetom pesničke slobode - i u javnom govoru, u šta se gotovo svakodnevno možete uveriti čitajući Famozno, a i neke moje fikcije.
Budistička mudrost lepo kaže da problem nije tamo gde ga vidiš, nego u načinu na koji ga gledaš, a mi bismo to mogli transponovati na jezički plan i reći da problem s niskim granama javnog govora nije u tzv. ružnim rečima, nego u razlozima zbog kojih se izgovaraju.
Uzmimo primer: kad u Politici pročitate naslov (i tekst) „Simpozijum o granicama srpskog jezika“ ili „Dubrovnik je po jeziku oduvek bio srpski“, znajte da učesnicima seminara, autorima i urednicima prava namera nije bila da iscrtaju granice srpskog jezika ili da podastru dokaze o srpskosti Dubrovnika - nego to čine iz dva razloga. Razlog 1: da bi se uvukli u dupe „kolektivnog mišljenja“ - i posredno u Visoko Dupe - i razlog 2: zato što, kad ne bi podilazili „kolektivnom mišljenju“ (i Visokom Dupetu), ništa suvislo ne bi bili u stanju da napišu.
Previše je ružnih reči izgovoreno protiv „ružnih“ reči, ponekad vrlo ružnim rečima. Ustajem u odbranu „ružnih“ reči. Za mene lično, po srpsku istoriju i život mnogo su opasnije lepe reči i slatkorečivosti koje se mogu pročitati u najtoksičnijoj srpskoj novinčini Rotopalanci, nego sve bljuvotine iz svih tabloida na godišnjem nivou.
Tabloide, naime, niko ne uzima ozbiljno, za razliku od Politike, koja - uprkos seriji srljanja iz posrnuća u posrnuće - još uvek uživa visok ugled i ima veliki uticaj. Još je pogubnije što Politikin publikum živi u ubeđenju da Politika piše tako kako piše po naređenju „odozgo“, pa napisano prihvata zdravo za gotovo.
Ne kažem da „odozgo“ - ne baš sasvim „odozgo“, ali dovoljno blizu - na Politikinu adresu ne stigne poneka naredbica (vazda je tako bilo), ali to je samo vrh ledenog - umal’, grešna mi duša, ne napisah govnavog - brega Politikinih muljavina.
Problem je što Politikini urednici i saradnici idu i korak dalje u dupeuvlačenju, pa pišu stvari za koje misle da bi Visoko Mesto volelo da ih pročita. A Visoko Mesto ko Visoko Mesto: kad ih pročita, nema druge nego da posluša Politiku. Više u sutrašnjem broju.