Ovog 20. avgusta navršava se 80 godina od rođenja glumca Dragana Nikolića.
U krštenici i ličnoj karti Dragoslav, za prijatelje - Gaga. Govorio je kako je sam sebe prozvao "Lepi Gaga" i tako ubedio sve oko sebe da je stvarno lep. A bio je lep u najpunijem smislu te reči. Stario je kao Šon Koneri, s godinama je bivao sve privlačniji. Samo nije doživeo godine slavnog Škota.
Rođendan je prestao da slavi 2001. godine kada je njegov stariji brat Miroslav preminuo na taj dan. A pre toga, jedne godine u vreme nepomućene vlasti Slobodana Miloševića, koji je rođen (i preminuo) istog dana kad i Gaga, rađen je intervju.
Govorio je:
- Evo, ja idem 20. avgusta sa svojim prijateljima na Savu, kod Čede-dede. Zovem i njega neka dođe da zajedno proslavimo rođendan. Napiši to, stvarno ga pozivam da vidi šta su prijatelji. Sumnjam da on ima prijatelje sa kojima može da se opusti i da se zeza kao ja sa mojima. Šta mu vredi što je predsednik! Jedan od onih koje je Dragan voleo, Aleksandar Kostić, nekadašnji vlasnik Gaginog omiljenog kafića "Talija", umeo je da kaže:
- I ko ga je poznavao, i ko nije, hteo je da bude sa njim u društvu. Umeo je sa mangupima i ambasadorima, obožavale su ga babe, majke i unuke.
ŽAL ZA TIKVAMA
Gagine priče o tome kako na Crvenom krstu nema ulice, dvorišta i drveta koje ne zna, da bi 20 godina mogao da se krije u lagumima Beograda, kao i da put od Vukovog spomenika do Crvenog krsta pređe pod zemljom.
Opisivao je svoje prvo pijanstvo kada je imao 17 godina. Pozvali su ga u kafanu "Mlava", koje odavno nema, naterali da na eks popije čašu crvenog vina. Kuvanog. Procenili su da je dovoljno mator da proba alkohol:
- Crveni krst je moje rodno mesto, moje selo, moja početna životna škola, ali i više od toga. On je veliki deo beogradskog mentaliteta, tu sam se družio sa mangupima i - da idem u drugu krajnost - akademicima, i bio te sreće da slušam one "zdrave filozofe" koji nisu završavali nikakve velike škole, ali su bili mudri na način kako to život zapovedi. Sve je to imalo pravi felinijevski šmek.
Felinijevski šmek za njega je imala i knjiga Dragoslava Mihailovića "Kad su cvetale tikve", i ostala je tuga što nije na filmu odigrao lik glav- nog junaka, Ljubu Vrapčeta. Scenario je bio adaptiran i trebalo je to da bude i ponovni susret Dragana Nikolića i Živojina Žike Pavlovića. Prvi posle antologijskog ostvarenja "Kad budem mr- tav i beo" u kom je ovaj glumac debitovao ulo- gom Džimija Barke koji skonča u poljskom WC-u.
Crni talas u Srbiji je u toj sceni dobio zaštitni znak. Međutim, film "Kad su cvetale tikve" nikada nije snimljen, a Dragan nikada nije pitao Žiku Pavlovića zašto. Pavlović je snimao druge filmove, ali Gagu nije zvao:
- Nas dvojica smo bili u jednom, da kažem rođačkom odnosu. Ja sam njega zvao "cale", on mene "sine", i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je on od mene bio stariji samo deset godina. Nikada nismo pričali o tome zašto mi više nije ponudio nijednu ulogu. Meni nije padalo na pamet da ga pitam, kao što nikada nijednog reditelja nisam pitao za ulogu. A intrigiralo me je. Ne znam da li zaista više nije imao nijednu ulogu za mene ili se bojao da ne pokvarimo ono što smo iz prve napravili. To je ostalo tajna, i dobro je da je tako. Za početak moje glumačke karijere bio je dovoljan i taj jedan profesionalan susret. A privatno smo se družili, godinama smo zajedno letovali na Vrniku, ostrvu na Jadranu koje u prečniku ima jedva kilometar i po, gde je naš slikar Ljuba Popović imao kuću. Tu nas je okupljao preko leta, pa smo Žika i ja bili deo te male umetničke kolonije.
Ostala je još jedna profesionalna tuga u filmskoj karijeri Dragana Nikolića. U trenutku kada je birao ulogu Pavla Isakoviča u "Seobama" (snimani su film i TV serija) imao je nekoliko veoma izazovnih ponuda. Opredelio se za velikog pisca Miloša Crnjanskog i velikog reditelja Aleksandra Sašu Petrovića:
- Tu ulogu sam dobio u svojim najboljim godinama, i fizički i profesionalno. I to je trebalo da bude neka vrsta prekretnice u mojoj karijeri. Nažalost, bio je to neuspeh. Nemam razloga da žalim jer je sve bilo van mojih snaga i mogućnosti. Taj film, odnosno serija, prosto nisu završeni. Mogao bih da kažem da je to bila i neka vrsta kazne jer sam, da budem iskren, do tada dosta lagodno prolazio u karijeri. Mnogi koji su videli snimljeni materijal, uključujući i autora ovog teksta, tvrdili su kako je to najbolja uloga u karijeri ovog glumca. Mi- lena mi je svedočila da je to nešto najbolje što je Dragan Nikolić odigrao pred kamerama.
On je o tome nerado govorio. Ali jednom je, povodom tih nesrećnih "Seoba", pitao:
- Šta misliš, Rajo, šta bi bilo da sam umesto Pavla Isakoviča u "Seobama" kod Saše Petro- vića prihvatio ulogu Ahmeda u filmu "Dom za vešanje" kod Emira Kusturice? Znao je da je besmisleno pitati se šta bi bilo da je bilo. I odmah je nastavio sa krstaškom forom: U stvari, to je bilo jako dobro. Da je nisam odbio, nikada moj drug Bora Todorović ne bi dobio tu ulogu da pokaže koliko je dobar glumac.
PROPUSNICA ZA PARIZ
Kod "krstaša" su se najviše cenili čast i spremnost da se pomogne čoveku u nevolji. Ne bi smeo da se vrati na Crveni krst da je kojim slučajem dozvolio da mu u Theatre de la Villeu u Parizu, gde je igrao na francuskom, promene prezime u Nikolic ili Nikolich. Imalo je da piše Nikolić. I pisalo je. Kad se već pominje Pariz, jedna žena je mnogo volela Dragana Nikolića - Mira Trailović, upravnica Ateljea 212 tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Ona ga je dovela u to pozorište i brinula o njemu kao glumcu, a lično je padala na njegove neiscrpne duhovitosti u kojima nije bilo nimalo zlobe:
- Mira Trailović je bila gospoda, što je zapravo bilo njeno ime. Ona me nije samo dovela u Atelje već mi je promenila način mišljenja i na neki način je kriva što sam pozorište shvatio ozbiljnije nego što je možda trebalo. Kada sam imao pozorišni debi u Parizu, Mira je bila direktor Teatra nacija u Nansiju, a vikende je provodila u Parizu. I svaki put je dolazila na moje probe. Jedne večeri je sačekala da završim pro- bu kako bi mi pokazala grad. Pošli smo u "Odeon" gde se igrala predstava za koju se čekalo nekoliko nedelja. Rekao sam joj da nema šanse da uđemo, ali ona je sa osmehom krenula na glavni ulaz, vratar se naklonio i propustio nas sa jednim ljubaznim: "Bonsoire, madame Trailovik!" Odveo nas je u upravničku ložu i tu smo ostali dok Mira nije rekla da je dosadno i da idemo dalje. Jeste da je bilo malo nepristojno kad vas tako počaste a vi odete posle 10-15 minuta, ali za Miru uopšte nije bilo neprijatne situacije.
Potom smo otišli u restoran "Closerie de lillas" za koji je u to vreme trebalo rezervisati sto bar nedelju unapred. Mira ulazi, ja za njom, a šef sale prilazi, topi se od ljubaznosti dok izgovara "Bonsoire, madam Trailovik" i smešta nas za sto. Bez ikakve rezervacije. Kad smo večerali, Mira kaže: "E, sad idemo na Pigal, 'Chez mada- me Arthur', to je jedan klub zatvorenog tipa..."
Slušam i znam da je to mesto, u to vreme, elitno i da se ne može ući bez posebne preporuke. Stižemo pred neka maltene blindirana vrata, na njima mali otvor, kao šuber. Mira zvoni, pojavljuje se nosonja Francuz i izgovara: "O, bonsoire, madam Trailovik." E, onda sam rekao: "Gospođo, kapa dole!" Žena koja ga je najbolje poznavala i najbolje razumela bila je Milena Dravić. I bio je precizan kada je u jednom intervjuu pred kraj života objasnio:
- Nije lako sa mnom provesti 45 godina. Lako je vama sa mnom u bifeu Ateljea 212, u "Taliji", i svim mojim prijateljima koji su na neki način navijači, a i ja se trudim da im pre svega ulepšam dan. Ali kada je u pitanju moj privatan život, mnogo sam zatvoreniji, odnosno dosadan, i teško da bih sam sa sobom mogao da provedem toliko vremena koliko je Milena sa mnom. Znaš li ti šta smo mi sve zajedno prošli, koji je to život? Misliš da je njoj bilo lako sa mnom? Samo je vama u kafani lako sa mnom, kod kuće nisam baš sladak. A ona to celog života podnosi. Kao prava žena, gospođa, kao laf, kao drug... Ja nemam nikog bližeg na svetu od nje. Ona mi je sve.
(Kurir.rs/Gloria)
Bonus video: