Doktorka Tamara Lazić Strugar iz Beograda, važi za našeg najboljeg dermatologa u Njujorku, a iza nje je filmska životna priča o ostvarenju američkog sna.
Danas iza sebe ima 15 godina bistave lekarske karijere, supruga i dvoje dece, i ne dozvoljava da joj teška dijagnoza kancera u četvrtom stadijumu oduzme zahvalnost, optimizam i smisao, za koje se hrabro drži u svojoj borbi za život.
Trenutno se nalazi između dva ciklusa hemoterapije dok se bori sa četvrtim stepenom kancera debelog creva. Predivna, svestrana, lepa, hrabra i vrlo cenjena i poznata doktorka dermatologije koja živi i radi u Njujorku, Tamara Lazić, udata Strugar, po rođenju, po majci a, kako ona voli da kaže, i po duši, je Beograđanka.
Ćerka je čuvenog jugoslovenskog fotografa koji je stekao svetsku slavu Jadrana Lazića i beogradske pravnice Vesne Lazić, supruga vrhunskog neurohirurga, načelnika hirurgije kičme bolnice pri univerzitetu Jejl i profesora dr Džona Strugara, majka Luke i Mije, starija sestra pet godina mlađeg brata Aleksandra i petnaest godina mlađe sestre po ocu Aleksandre.
Tamara je jedan od onih naših bisera rasutih po svetu na koje je Srbija ponosna. O tome svedoče tekstovi koje su naši mediji svojevremeno objavljivali o njoj kada je kao najbolji student u generaciji diplomirala na čuvenom Jejlu. Studirala je medicinu, specijalizirala dermatologiju.
Postala je doktorka sa ozbiljnim renomeom, razvila istraživačku i profesorsku karijeru svojstvenu najboljima u branši, a poslednjih godina deo je tima koji vodi jednu od najboljih dermatoloških ordinacija u Njujorku Hudson Dermatology and Laser Surgery.
"Meni je Srbija veoma važna, ona je moj identitet"
Na sve ovo ona će sa velikom radošću dodati da je odnedavno i autorka knjige za decu "Skinventurez", ilustrovane edukativne novele koja na zabavan način ukazuje na važnost zaštite dečje kože od sunca. Odnosi se na poslednjih godinu i po dana njenog života u kom je Tamara od omiljene beauty&skincare influenserke sa pokrićem, postala heroina sa Instagrama koja otvoreno i hrabro govori o svemu onome kroz šta prolazi tokom lečenja od kancera koji je otkrila u uznapredovaloj fazi bolesti, kada joj više ni statistika nije dobar saveznik.
U Srbiji vas znaju kao jednog od naših najuspešnijih dermatologa u svetu, ali i kao pouzdanu beauty&care doktorku-influenserku, čijim se savetima o nezi kože veruje. Međutim, malo je poznato kakve su tačno vaše veze sa Srbijom i kao ste se obreli na Jejlu, jednom od najboljih fakulteta na sveu. Kako je izgledao taj put i šta je bio okidač da se preselite u Ameriku?
- Tek nedavno sam, upravo kroz taj Instagram, na kome se ja pratocima sve vreme obraćam na engleskom, shvatila da mnogi ljudi koji me na ovoj mreži prate, u stvari, uopšte ne znaju kakve su moje veze sa Srbijom. A meni je Srbija veoma važna, ona je deo mog identiteta i moj dom iz koga sam se otisnula u svet. Mislim da sam ja pravi primer onih naših ljudi koji žive negde preko, a ceo život se vraćaju Srbiji i na čijem primeru se jasno vidi koliko je Srbija važna za ono što smo mi negde daleko postigli. Mislim da su upravo moje odrastanje u Beogradu i teške godine ispunjene ratnim dešavanjima, kao i naše jake škole iz kojih sam izašla nabaždarena znanjem, najzaslužniji za tu neku čeličnu ambiciju sa kojom sam stigla u Ameriku i koja mi je krčila put ka uspehu. Cela ideja da se preselim u Ameriku bila je to što je meni tata već uveliko živeo tamo i što je, shodno situaciji u Srbiji koja tada nije bila nimalo sjajna, bilo nekako logično da, kad već imam mogućnost da se tamo školujem, teba to i da iskoristim. Naime, moji roditelji su se razveli kada sam ja imala sedam godina i tata se nakon razvoda preselio u Los Anđeles gde je zasnovao novu porodicu. Od tada pa do moje 18. godine moj život izgledao je uglavnom tako što sam preko godine bila u Beogradu sa mamom i bratom, dok smo leti brat i ja odlazili na Hvar gde tata ima kuću, jer bi on u tom periodu dolazio iz Amerike da bude sa nama. Izuzetak su bile ratne godine kada je bilo nemoguće da putujemo iz Srbije u Hrvatsku i tada bismo se nas dvoje sa tatom nalazili negde u Evropi, gde bi on u tom trenutku boravio zbog nekog slikanja, a odlazili smo i kod njega u Ameriku. Tako sam ja imala privilegiju da već kao jako mala dosta putujem. Pred kraj moje srednje škole, u dogovoru sa roditeljima, počela sam da apliciram za američke univerzitete. U suštini, nisam mnogo imala pojma o tome šta radim, pripremala sam se za polaganje onog standardnog SAT testa za upis na koledž i kada sam ga položila krenula sam da istražujem univerzitete u Kaliforniji kako bih, ako me na neki prime, bila blizu tate. I, na moje potpuno iznenađenje, bila sam primljena na sve fakultete za koje sam konkurisala, tako da mi je ostalo samo da biram gde ću. Međutim, onda se dogodilo bombardovanje i, iako je tata želeo da nas odmah izvuče iz Srbije, ja nisam želela da bežim. Sve se u meni promenilo. Odjednom sam počela da mrzim Ameriku i postala mi je nebulozna cela ta ideja da odlazim na školovanje u zemlju neprijatelja. Ali, trebalo je, za svaki slučaj, imati spremnu američku vizu po koju sam morala da odem u Budimpeštu, jer je američka amasada u Beogradu bila zatvorena. To putešestvije do Budimpešte autobusom koji vozi bez osvetljenja, kako nas avionćiž koji ispuštaju bombe ne bi primetili, nikada neću zaboraviti. Dobila sam vizu iz drugog pokušaja, zahvaljujući činjenici da imam upis na njihov dršavni fakultet, ali čak i kada je okončano bombardovanje, do zadnjeg časa sam oklevala da krenem za Ameriku. Osećala sam da je to izdaja moje zemlje sve dok tata nije obavio jedan ozbiljan razgovor sa mnom u kom mi je rekao da bombardovanje nema veze sa ljudima koji žive u Americi, niti sa školama koje su me primile, nego sa politikom. Rešila sam da odem i da od te zemlje uzmem najbolje, a jedan od najjačih motivacionih faktora bio mi je da tamo napravim nešto na šta će moja Srbija biti ponosna. Posebno mi je značilo to što sam za odlazak u Ameriku imala podršku mame i brata. I dan danas smatram da sam donela ispravnu odluku, otkrila je Tamara za Bazara.
Ovog leta boravili ste u Sloveniji gde ste prisustvovali otvaranju gala izložbe svog oca. Pre toga, sa porodicom ste neko vreme proveli u Beogradu, odakle vam je majka, i na hrvatskom primorju, odakle vam je otac. Kako se osećate danas, posle toliko godina, kada se vratite na ove prostore?
- I Beograd i Hvar doživljavam kao drugi dom. Vrlo držim do te veze sa svojim korenima i čak insistiram na tome da moja deca govore srpski kod kuće. Forsiram časove srpskog, čak i kad oni, zbog brojnih obaveza, nisu raspoloženi za to. Imam sreću da moj suprug, koji je poreklom Rumun, obožava Srbiju i da jedva čeka da dođemo ovde. Ovde upadnemo u neko stanje sreće i mira. Zato smo pre pet godina u Beogradu kupili stan, kako bi naša deca, kada ovde dolazimo, imala osećaj da dolaze kući. I zaista primećujem, kao rastu, da sve više shvataju tu lepotu života na Balkanu koja može da se doživi samo ako ovde provodite neko vreme, otkrila je Tamara.
Poslednjih godinu i po dana suočeni ste sateškim izazovom koji vam je iz korena promenio život. Saznali ste da imate četvrti stepen kancera debelog creva i od tada ste na intenzivnom lečenju za koje vi kažete da je full time job. Dokle ste stigli sa terapijama i kako je vaše stanje trenutno?
- Moja dijagnoza zaista je došla kao potpuni šok i nešto u šta sam teško mogla da poverujem. Iako u familiji postoji rak debelog creva, imala ga je moja tetka koja je uspešno izlečena pre 30 godina, moj slučaj je iznenađujuć jer sam ja upravo zbog pozitivne istorije, već od svoje 35. godine počela sa redovnim kolonoskopskim pregledima. Godinu dana pre nego što sam primetila krv u stolici imala sam uredan nalaz kolonoskopije koji nije pokazivao nikakve polipe. Moja jedina slabost bila je standardno osetljiv stomak, kao i činjenica, koju sam tek kasnije razumela na pravi način, da sam se u tom period osećala izuzetno umorno. Sećam se da je prvo što sam izgovorila doktorki gastroenterologu kod koje sam otišla zbog krvarenja, bilo – molim vas, recite mi da ovo nije rak. Ona me je u čudu pogledala i smirivala me činjenicom da sam pre samo godinu dana imala uredan nalaz bez ikakvih vidljivih poremećaja i daje možda u pitanju neka druga, autoimuna bolest creva. Međutim, ja sam kao lekar znala šta znači krv u stolici i zahtevala sam novu kolonoskopiju na kojoj je pronađen tumor. Prvobitno mi je uklonjeno 30 cm debelog creva I izvašeno 40 limfnh žležda od kojih je devet bilo malignoi odmah sam krenula sa hemoterapijom. Potom su se pojavile matastaze na jetri, pa mi je ugrađena pumpica koja šalje terapiju direktno u jetru, a onda je usledila i operacija jetre, kada mi je uklonjeno 40 odsto ovog organa. Nakon ciklusa od 24 hemoterapije na skeneru više nije bilo vidljivih ćelija raka, ali je krv pokazivala da su one ostale još negde na mikroskopskom nivou. Izmorena od svega rešila sam da ovog leta napravim pauzu od mesec dana i tada sam doputovala u Srbiju. Po povratku sačekali su me loši nalazi – ćelije raka su nabujale, imam tri nove metastaze na jetri i krenula sam sa novim ciklusom agresivnih hemoterapija. Opcije su još i zračne terapije, nova operacija jetre, a po nekim lekarima, i razmatranje transplantacije jetre. Ta poslednja opcija me jako plaši i zaista bih volela da uopšte ne moram da dođem u situaciju da je razmatram. Posle svega, ne umem da vam odgovorim kakvo je moje stanje trenutno. Lečenje od raka je fizički, mentalni i emotivni rolerkoster, a ja se na njemu vozim poslednjih godinu i po dana.
Majka ste dvoje divne dece, srećno ste udati, bili ste student generacije na najprestižnijem univerzitetu u Americi, imate dve kuće iz snova, u Njujorku i Konektikatu, zaposleni ste u eminentnoj dermatološkoj klinici u Njujorku… Vaš život bi svako poželeo. Međutim, koliko je tempo života u kom ste sve to postigli uticao na vase zdravlje?
- To pitanje postavljm svakog dana od kada mi je postavljena dijagnoza. I još nemam odgovor. Ono što znam jeste da mi nikada nije bilo teško da učim i radim, moj tempo je uvek bio na maksimumu. Od kada sam došla u Ameriku želela sam da budem finansijski samostalna i već tada sam zagrizla preveliki zalogaj uzevši studentski kredit za školarinu koji sam onda otplaćivala narednih deset godina. Iako me je otac finansijski podržao u prvoj godini, nisam želela da mu budem na teretu, i zato sam odmah počela da držim privatne časove matematike. Pet godina sam živela tako što sam pre podne bila na predavanjima, a popodne išla po kućama studenata kojima sam držala časove. U međuvremenu bih, u kolima dok vozim sa jedne adrese na drugu, saobraćajne gužve koristila da radim domaći. Kada sam već odabrala medicine, usledilo je stažiranje u bolnici, pa istraživački rad, usavršavanje u Španiji, Italiji i Čileu, potom specijalizacija u Roud Ajlendu. Kada sam se udala i postala majka, moje to do liste su se dodatno širile. Mnogi ljudi iz mog okruženja su se čudilikako ja sve to tako lako postižem i otkud mi tolika energija. Međutim, ja sam u tome uživala, bila sam srećna što tako živim. Toliko sam bila zahvalna što sam tug de jesam, što iam priliku da ostvarim taj američki san, da me je taj osećaj zahvalnosti sve jače gurao napred. Sada se pitam da li je taj moj tempo života možda bio stres koji nisam prepoznala. Svakodnevno tragam za tim odgovorom. I u radu sa psihologom, i kroz meditaciju, i u diskusijama sa suprugom i prijateljima, pokušavam da shvatim šta je to ovaj rak došao da meni poruči.
S obzirom na to da ste veoma aktivni na Instagramu, gde imate više od 60.000 pratilaca, već nakon par meseci od početka lečenja dogodilo se nešto neverovatno, a to je da ste postali simbol hrabrosti i motivacija za sve one koje vas prate širom sveta. Jeste li očekivali toliku podršku u tom virtuelnom svetu?
Ne da nisam očekivala, nego je to bilo, i još uvek je, potpuno iznenađenje za mene koje je, sada već, postalo sastavni deo moje terapije. Shvatila sam da je to važan deo sistema podrške, pored familije i prijatelja, za koji smatram da sam zaista srećnica štoga imam. To su ipak stranci, ljudi koji me ne poznaju, i ja sam zaista dirnuta tim komentarima i porukama u kojima mi oni pokazuju podršku, ali I brigu. Više se ni ne sećam kako je to krenulo, jer ja sam spontano počela u storijima da kačim nešto vezano za moje stanje, u nameri da tako odgovorim ljudima koji su znali za moju dijagnozu i želeli su da znaju kako sam. Shvatila sam da je to lakši način da pokažem da sam zahvalana što brinu, a da ne izlažem sebe prepričavanju detalja vezanih za lečenje koje bih morala da ponavljam kada bih se svima pojedinačno javljala. I onda se dogodio taj boost efekat na koji zaista nisam računala. Inače, ja sam tip osobe koji ne razume ljude koji o problemima ćute ili se prave da ih nemaju. Meni je oduvek bilo lakše kada to sa nekim podelim, lakše mi je kada ponudim istinu. Ovo što se sada događa kao odjek na Instagramu u mojoj najtežoj životnoj situaciji mi je samo potvrdio da je taj moj osećaj ispravan. Kada sam shvatila da moja priča ljude motiviše, da mnogima i pomaže, počela sam redovno da se oglašavam povodom mog zdravstvenog stanja.
Koliko je naporno deliti sa ljudima detalje svega onoga kroz šta prolazite, naročito u danima kada imate nuspojave iscrpljujućih terapija? Šta vas tada motiviše da ne klonete duhom?
- Oh, ali ja vrlo često klonemi trudim se da to ne krijem. Jako mi je poražavajuća činjenica da se na Instagramu dele samo srećni momenti i samo lepa izdanja. Život ne izgleda tako, jer svako vodi neku svoju borbu. Svaki put kada primim hemoterapiju, ja budem u takvom fizičkom stanju nemoći da bukvalno ne mogu da podignem glavu sa jastuka. To je faza opšte mizerije u kojoj potpuno klonem, i fizički i psihički, i tada pomislim kako je sigurno došao kraj. I svaki put kada nastupi taj trenutak, svom mužu koji me drži za ruku i masira mi stopala, kažem – nema šanse više ni jedan ciklus da preživim, gotovo je, odustajem. Tada mi je naporno sve – i svetlo, i zvuci, i pokretne slike, a kamoli da govorim o svom stanju. Tada samo želim da ispuzim iz svoje kože, da nisam u tom krevetu. Međutim, posle nekoliko dana sve krene da popušta, vraća mi se snaga i tih nedelju dana pauze, koliko imam između dva ciklusa, nekako se čudom vratim u svoje normalno stanje, krene u meni da se budi optimizam i opet ustanem. Tada obično i snimim neki video u kome podelim nove informacije o tome kako sam trenutno. Samo se nadam da ću takve obrte uspeti da postižem i dalje i da ću uvek stati na noge. I verujem da to nije samo u mom slučaju tako, niti da je moj optimizam zaslužan za to, već da svako ko prolazi kroz ovu priču ima iste takve uspone i padove posle kojih iznova skuplja delove sebe. Zato je svaki čovek koji se bori sa rakom heroj.
Hteli mi to da priznamo ili ne, ali kancer je u mnogim zemljama sveta još uvek stigma i mnogi ljudi koji kroz to prolaze biraju da o svojoj budućnosti ćute. Zašto sve vi rešili da o tome javno govorite?
- Upravo zbog ljudi koji kroz to prolaze. Ja sam na toj starni, sa pozicije pacijenta gledam na život. Ali, isto tako, shvatam da sam ja više od svoje bolestii da je ljudsko telo vrlo otporno i izdržljivo, poseduje mehanizme za preživljavanje kojih nismo ni svesni. Svaka borba je individualna, ali ako ima nešto u mom lečenju što može biti korisna ili ohrabrujuća informacija nekome ko se tamo negde isto leči od raka, rado ću podeliti. Kad već moram da prolazim kroz sve te grozote, lakše ću to podneti ako to nekome pomaže. Tu je i motivacija, držanje za smisao oji je pogonsko gorivo u toj borbi na život ili smrt. Srećom, ja imam jake razloge da se borim, a to su moja deca i moj suprug. Oni su oni zidovi u mračnom tunelu u kojem se nađem svaki put nakon hemoterapije. Za njih se držim, njih napipavam dok puzim ka svetlu.
Kao lekar po profesiji, odlučili ste da tok svog lečenja u potpunosti prepustite klasičnoj, zapadnoj medicini. U sklopu lečenja, odabrali ste i da budete deo istraživanja eksperimentalne vakcine za kancer koju primate u Nemačkoj. O kakvoj vakcini je reč i ko je kandidat za nju?
- Verovatno nisam dovoljno govorila o tome, pa ljudima nije poznato da sam ja, uz klasičnu medicinu, uključila i razne druge metode komplementarne i alternativne medicine. Pre svega, u potpunosti sam promenila ishranu, po savetima lekara funkcionalne medicine, imala sam konsultacije sa lekarima u oblasti holistike i energetske medicine, redovno odlazim na akupunkturu kod doktora tradicionalne kineske medicine, meditiram, radim jogu, uzimam suplemente... Svakodnevno istražujem šta sve može da mi pomogne i uopšte nisam isključiva po tom pitanju. Što se tiče vakcine koju primam u Nemačkoj, slušajo sam došla do nje, preko jedne poznanice koja se takođe leči od raka debelog creva. Iako nemam nikakvo osiguranje u Nemačkoj, niti je to neki zvanični deo terapije, doktor koji je osmislio tu vakcinu me je, kao kolegu, primio raširenih ruku i ja na sopstvenu inicijativu sprovodim i taj vid lečenja. U pitanju je personalizovana peptidna vakcina koja se pravi na osnovu genetskog koda pacijenta. Cilj je da se, nakon što se primi nekoliko doza, pojavi reakcija na koži, na mestu uboda, i da se onda uradi biopsija tog dela kože kako bi se iz nje izvukle imune ćelije koje su dale odgovor na vakcinu. Ako su te ćelije dovoljno kvalitetne, onda se one u laboratorijskim uslovima umnožavaju, kao bi se ubrizgale u telo pacijenta putem infuzije, čime bi se pospešio autoimuni odgovor organizma na rak. Ja sam do sada primila šest doza vakcine i trenutno sam u fazi čekanja na rezultate biopsije kože.
Opšti utisak svih koji vas prate, uprkos svim teškim terapijama koje ste prošli, jeste da vam bolest nije narušila prirodnu lepotu. Koliko sada, tokom lečenja, vodite računa o svom izgledu?
Trudim se da ne budem žrtva situacije koja me je zadesila, iako se osećam grozno što prolazim kroz sve ovo, ali to je sada moj život. Takve su mi karte podeljene i nemam ništa od toga što ću da upirem prstom u to koliko život nije fer. I zašto je toliko ispao nefer baš prema meni koja ni mrava nisam zgazila. Moje telo je sada izdeformisano, beauty tretmane su zamenile medicinske igle, imam novu, kratku frizuru, i zaista nemam neki motv da se negujem. Međutim, ja sam u prethodnih 15 godina, kada sam kao dermatolog u praksi shvatila koliko je sunce štetno, toliko ulagala u zaštitu i pravilnu negu kože, da očigledno sada uživam u plodovima koje je to dalo. Moja koža se, uprkos teškim terapijama, još uvek dobro drži.
Koliko vam je to što ste lekar pomoglo u ovoj situaciji, a koliko je vaša karijera dermatologa trpela u prethodnom periodu zbog bolesti?
To što sam lekar mi sa jedne strane pomaže, ali mi isto tako i odmaže, jer znam tačno šta se dešava u mom telu i apsolutno sam svesna kolikoje situacija ozbiljna i koliko su procene loše, a volela bih da sve to ne znam. Kada je reč o mom radu sa pacijentima, to je sada na čekanju. U ordinaciji me menjaju moje divne kolege od kojih imam punu podršku da se vratim kada god osetim da sam za to sposobna.
Razmišljate li o budućnosti?
Rešila sam da ne čitam loše statistike za moj stadijum bolesti, već da probam da budem izuzetak od istih. Dok god postoji i jedan procenat šanske za moje izlečenje, ja ću se boriti. Zato pravim planove kao da je sve u redu, ali ne gubim vreme, jer ne znam koliko vremena mi je još ostalo. Prošlog leta, kada sam mislila da ću zaista umreti, rešila sam da izdam knjigu za decu kao neki amanet koji bih ostavila, pre svega svojoj dei, a onda i svojoj profesiji, budući da su Mia i Luka likovi u priči o zdravlju kože. I, evo, godinu dana kasnije, ta knjiga je ugledala svetlost dana, a namera mi je da je uskoro prevedem i na srpski. Divan je osećaj potpisati nekome svoju knjigu, nedavno sam imala priliku da na našoj klinici to učinim unuku Marte Stjuart. Za mene je sve to deo terapije, kao neki zaklon koji me motiviše da radim. Imam ideju za još četiri knjige, namera mi je da to bude serijal ilustrovanih novela. Uz to, treutno mi se ukazuje i nekoliko vrlo primamljivih poslovnih ponuda, od saradnje sa velikim brendovima na izradi proizvoda za negu kože, do saradnje s velikim zvezdama koje žele da brinem o njihovoj koži. Na meni je sada da odlučim kako želim da moja budućnost izgleda, ako na ovoj zemlji provedem još nekoliko decenija. Kako da između svoje prirodne ambicije i promene života koja je nužna uspostavim najbolji balans.
Vi ste ipak prepoznatljivost stekli kao doktorka koja na Instagramu deli korisne savete o zdravlju kože. Možete li dati tri top saveta za negu kože tokom kasnog leta?
Budući da sam pobornik skinimalizma, što je novi termin za minimalnu, ali kvalitetnu negu kože, verujem da lice ne treba zatrpavati silnim preparatima, već da tu rutinu treba svesti na suštinu. Ono što je najvažnije, a što vidim da žene ne doživljavaju dovoljno ozbiljno, jeste zaštita kože od sunca tokom cele godine. Od nje sve počinje i svi preparati za čišćenje, hidrataciju i podmlađivaje koje koriste, neće vam pomoći ako koža nije zaštićena od štetnih sunčevih zraka. Odmah iza toga sledi upotreba retinola koji pospešuje prirodan proces samoobnavljanja ćelija kože i stvaranje kolagena u dermisu što sve zajedno utiče na teksturu kože. Retinol se u početku koristi jednom do dva puta nedeljno, jer koža često odreaguje na njega pojavom crvenila ili ljuštenjem, tako da treba biti oprezan. Ono što bi bio idealan treći korak, ako ste ova dva apsolutno usvojili kao naviku, jeste ubrizgavanje botoksa u malim količinama na ciljanim mestima, tamo gde postoje predispozicije da se bore jače urezuju u kožu. Botoks sprečava kontrakciju mišića i u tom smislu predstavlja najbolju prevenivu za bore. Dakle zaštitni faktor ujutru, upotreba retinola uveče i, za one koji su u mogućnosti, male doze botoksa dva do tri puta godišnje, su najjednostavniji koncept koji daje najbolje rezultate.
(Kurir.rs/Danka Grubačić, Bazar)