IZ SVETA IGRE U SVET OBAVEZA Polazak u prvi razred iz ugla učiteljice
Početak školovanja značajan je trenutak u životu svakog deteta i roditelja, a primenjujući ove savete za uspešnu adaptaciju u školsko okruženje, pomoći ćete detetu da se oseća sigurno
Polazak u prvi razred osnovne škole jedan je od najznačajnijih, ali i najstresnijih događaja u životu svakog deteta, kao i njegovih roditelja. Zato je posebno važno pripremiti mališane na pravi način kako im škola ne bi bila bauk. Školarci moraju da se priviknu na to da, umesto celodnevnog igranja i bezbrižnosti, dolaze obaveze i ozbiljnost, a potpuno novi ritam čeka i celu porodicu.
O tome kako najbolje pripremiti dete pred polazak u osnovnu školu, razgovarali smo s Violetom Veljković, učiteljicom s velikim iskustvom iz OŠ „Milan Đ. Milićević“ iz Beograda. Iako je u međuvremenu postala direktor škole, ona s ponosom ističe da je učenje dece njen poziv.
Kako pomažete deci da se adaptiraju na školsko okruženje i razviju samopouzdanje tokom prvih dana?
- Polazak deteta u prvi razred je važan trenutak za dete, roditelje, ali i za učitelje. Svi su tada uzbuđeni, ali i u strahu od novih izazova. Tu je najvažnija saradnja i partnerski odnos porodice i škole. Dete se polaskom u prvi razred suočava s novim okruženjem, novim drugarima, novim načinima i pravilima ponašanja.
Kako da najlakše savladaju strah od nepoznatog?
- Da bi im se pomoglo u adaptaciji na školsku sredinu, neophodno je upoznati ih sa svim novinama. Prvi dan u školi deci treba ispuniti pesmom, igrom, šalom. Zatim im dozvoliti da se, na svoj način, predstave i upoznaju drugare. Posebno je značajno prošetati s njima kroz školu i upoznati ih sa svim prostorijama u školi, sa osobama koje rade i šta rade, jer na taj način pokazujemo im da su tu bezbedni i sigurni i da nema potrebe za strahom. Tih prvih dana obično organizujem kreativne igrice i aktivnosti, da sve više upoznaju jedni druge, da kroz igru, pesmu, crtanje i razgovor polako stiču samopouzdanje, a uz to usvajaju osnovna pravila i način rada u školi.
Neki roditelji forsirano uče svoju decu da čitaju, pišu, računaju. Treba li deca za početak školske godine da se pripremaju na taj način?
- Moj savet roditeljima je da decu sa osmehom i radošću pripremaju za školu, vodeći ih u kupovinu pribora za školu, zajedno uređujući kutak za učenje, da im pričaju anegdote iz svog školskog života. Decu ne treba forsirati učeći ih da čitaju, pišu, računaju. To se najpravilnije uči u školi. Treba ih naučiti da se sami obuku, da imaju osnovne higijenske navike, da znaju da vežu pertle, da spakuju ranac. S njima treba vežbati motoriku, da pravilno drže olovku, da crtaju i boje bojanke. To je suština. Da im čitaju priče i bajke i da s njima razgovaraju o pročitanom. Pravilno postaviti pitanje i dati odgovor punom rečenicom, to je ono što se uči. Važno je da se igraju, druže s drugarima, da pomažu drugarima i dele s drugarima.
Forsirati ih treba, ali da se igraju loptom (da nauče da bacaju i hvataju loptu), da preskaču vijaču, da trče, skaču. To je radost detinjstva, a ujedno odlična priprema za školu. Najvažnije od svega je da roditelji nikada ne smeju zaboraviti da pokažu detetu svoju ljubav i da ga pohvale za sve dobro što uradi ili pokušava. „Dete je dete, da ga volite i razumete!“, kako je to rekao pesnik Ljubivoje Ršumović.
Na kraju, kakav je osećaj kad ispraćate jednu generaciju na kraju četvrtog razreda?
- Generacija za generacijom i uvek isto. Na početku strah i neizvesnost, a na kraju osećaj ponosa i sreće sa pokojom suzom u očima. Deca su uvek oko mene, u mojoj glavi i razmišljanjima. U nekim trenucima sam i majka i učiteljica, ali to je to. Na kraju četvrtog razreda veliki ponos i srce ispunjeno srećom, gledajući te male-velike ljude. Od njih sam i ja dobijala inspiraciju i sebe nadograđivala. Moje pametnice, moji mali, a veliki ljudi, znaju na kraju da je njihova učiteljica Violeta uvek tu za njih! Idemo dalje!