MNOGO SAM TOGA ZABORAVIO ALI NE I KOLIKO MI JE BILO TEŠKO: Slavko Štimac otvoreno o najtežem periodu u životu i glumačkim počecima
Na 58. Filmskim susretima u Nišu promovisana je monografija "Slavko Štimac - tihi heroj ekrana" autora Marka Misirače i "Samotnjak", dokumentarni film o ovom velikom glumcu, čiju režiju potpisuje Srđana Penezić.
Štimac iza sebe ima oko 80 raznih uloga na filmu i u serijama, a na niškom festivalu prvi put se pojavio 1972. godine. Iste godine dramski umetnik je odigrao rolu dvanaestogodišnjaka u filmu Obrada Gluščevića "Vuk samotnjak".
- Jednog dana kada sam došao u školu učiteljica nas je obavestila da su tu neki ljudi, da snimaju film i da traže dečaka za neku ulogu. Kad se nađeš u takvom cirkusu, među zanimljivim ljudima koji se bave neobičnim profesijama, sve ti je novo.
Nisam imao priliku da sretnem takvu vrstu ljudi. Posle mog prvog kadra reditelj Gluščević je rekao: "Stani, stani, nemoj tako da hodaš, kao Džon Vejn." Onda mi je pokazao kako da hodam i rekao: "Sve što govoriš ima da govoriš kako to inače radiš. To ti je glavna stvar u glumi." To je bila prva lekcija i, moram priznati, čak i najvažnija u mom glumačkom životu - ispričao je Štimac u dokumentarnom filmu "Samotnjak".
Nije video odmah nakon snimanja kako je odigrao ulogu, a kad je sebe prvi put gledao na velikom platnu, doživeo je šok.
- Potpuno sam bio iznenađen svojim glasom, a naročito svojim izgledom. Prva projekcija je bila spektakularna, u velikoj areni na ogromnom platnu, među 10.000 ljudi. To je zaista za mene bilo uzbudljivo, svi ti ljudi koji su mi prilazili i štipkali me za obraze. Međutim, postoji i druga strana medalje. Takav život emotivno utiče na dete. Najteže mi je padao kraj snimanja. Davno je bilo, mnogo sam toga zaboravio, ali ne i koliko mi je bilo teško kada bismo završili snimanje. Svaki novi poziv me je radovao, s nadom da ću sresti člana bivše ekipe - nastavio je Štimac.
U svojoj bogatoj karijeri igrao je s bardovima domaćeg glumišta, a kad je ocu saopštio da će snimati s Pavlom Vuisićem, on je bio posebno oduševljen.
- Mom pokojnom ocu je Pavle Vuisić bio najomiljeniji glumac i, kad je čuo da snimam s njim, kod njega sam dobio neviđene kredite. Kad je saznao da igram s Pajom, bio je oduševljen. To je bilo takvo vreme, bila su dva kanala i, ako gledate seriju u osam sati uveče, ne možete to nikada da sakrijete, svi vas prepoznaju. Tada sam se i manje igrao s društvom, fizički nisam bio tu. Nakon toga je došao "Vlak u snegu" i bio sam iznenađen jer je to bila naša školska lektira - ispričao je glumac u filmu uz smešak.
Prisetio se i snimanja filma "Gvozdeni krst", u kome je radio s velikim imenima svetske glumačke scene.
- Moja predviđena uloga je bila mala. Nešto se dopalo američkom reditelju Semu Pekinpou i on je tom malom Rusu koga ja igram produžio život. Razvlačio je i pokušavao da me poštedi streljanja. Čak je kasnije dopisivao neku scenu - prisetio se glumac.
Dramski umetnik nije prisustvovao projekciji filma u festivalskom centru, a kad je stigao, izrazio je duboku zahvalnost publici koja ga prati decenijama.
- U ovom dokumentarnom filmu sam želeo da se izbegne neki konvencionalni pristup, da bude film intiman. Nije na meni da govorim o sebi, monografija i film dovoljno govore. Ono što mogu da kažem jeste da ne očekujem ništa u budućnosti, nemam neki izazov, ne razmišljam na taj način. Uvek kada radim novi posao, počinjem iz početka. Ja sam profesionalac čitav svoj život, pristupam sto odsto poslu. Ništa specifično ne očekujem, tema nije bitna, priželjkujem neki dobar scenario, da bude inspirativan - obratio se Štimac novinarima i dodao:
- Ne bih rekao da je bilo ko uticao na mene i moj glumački poziv. Svako od starijih kolega mi je pomogao tako što mi je govorio: "To se ne radi tako" i slično. Ali tu nisu samo glumci, već i reditelji i drugi ljudi na filmu.
(Kurir.rs / M.S.)
Bonus video: