Glumac Svetozar Cvetković oduvek je rado viđen gost na festivalu Filmski susreti u Nišu. Upravo je na njemu već 1990. i 1994. za uloge u filmovima "Vreme čuda" i "Ni na nebu ni na zemlji" odneo po nagradu Car Konstantin, a ove godine publici se predstavio epizodnom ulogom u diplomskom filmu "Ovuda će proći put" autorke Nine Ognjenović i producenta Davida Jovanovića. Bila je to prilika da se nostalgično seti i tih prethodnih susreta u Nišu.
Pamtite i neke drugačije godine na festivalu - šta se promenilo?
- Sve, sve se promenilo. Ambijent je ostao isti i srce ovog grada koje kuca za ovaj događaj. Neobjašnjivo je koliko je publika ovde vezana za glumce. Možda tako osećam jer poznajem glumce, pa mislim da baš i ne zaslužuju toliku posvećenost. Ali pošto je reč o glumačkom poslu, u kojem postoji i borba ličnom sujetom, glumcima ovde sve pogoduje. I onda se retko ko od nas ne oseća prijatno kada izađe na Tvrđavu i dobije aplauz. Sećam se kada je "Elektronska industrija" davala portabl televizor za glumca večeri. To je bilo veoma lepo i simpatično. Meni je ovaj festival postao sastavni deo godine jer se nekako uvek desi da imam film s kojim dođem.
Ove godine ste u Niš stigli zbog male uloge. Da li je to odlika velikih glumaca, da pomažu mladim snagama?
- Moj kolega, reditelj Marković, rekao mi je da bi Fakultet dramskih umetnosti trebalo da osmisli neko priznanje za to koliko sam studentskih filmova snimio. "Ovuda će proći put" je diplomski film grupe autora s kojom sarađujem od druge godine njihovog studiranja, a da budem statista sa zadatkom, doživeo sam kao neku provokaciju za sebe. Ostvarenje je već prikazano na inostranim festivalima, a u Americi je dobio tri značajne nagrade.
Već ste sarađivali sa istom ekipom?
- S Ninom i Davidom radim već četvrti put. Napravili smo dva manja i dva velika filma. Jedan je "Ovuda će proći put", a drugi će publika tek videti. To je Davidov film "Sunce nikad više", za koji se nadam da će sledeće godine baš u Nišu biti jedan od glavnih favorita. Oni su odlični ljudi koji ne povlađuju nekakvom manjku budžeta, već se trude da maksimalno isteraju kvalitet.
Šta da čine glumci, uopšte umetnici, u kriznim vremenima kao što su ratovi, diktature, bombardovanja?
- To je pitanje same ličnosti, lične odluke i onoga što vas interesuje u poslu. Ovo je javni posao i umetnik se izlaže. U kriznim vremenima javnost može da vas prihvati ili osudi. Glumac je pred kamerama i na sceni u svim vremenima, a od njega zavisi na koji način će prikazati to što radi. Ne može niko nikog da podučava etici. Nju glumac oseća duboko u sebi i pošto je ona i deo vaspitanja, sam donosi odluke kako će se odnositi između nastupa i vremena u kome živi. Gluma, kojom se bavim 40 godina, stanje je svesti, a ne stanje želje. I svaki glumac, kada izađe pred kameru, želeo bi da bude super, ali nije baš tako. Zato je potrebno i da imate svest o onome u čemu ste, onda će ona da vas vodi kroz posao.
Šta savetujete mladim glumcima na početku karijere?
- Postoje dva koraka. Prvi, kada neko hoće da se bavi ovim poslom, ja mu obavezno kažem - nemoj! Drugo, kada je neko već završio tu školu, kažem mu da je važno da stane na svoje noge, da ima svoj stav i da probudi svest o tome da može da se bavi ovim poslom. Važno je da glumci znaju da će nekada u karijeri, bez obzira na društveni trenutak, postojati bitna šansa da pokažu ono što zapravo jesu. Iako si u nekom trenutku i najgori, doći će trenutak kada ćeš biti najbolji.
(Kurir.rs / TV Ekran / Marko Smiljković)
Bonus video: