Gost Svetislava Basare u emisiji Crveni karton na Kurir televiziji bio je novinar i pisac Radivoj Cvetičanin, koji je otkrio šta se dešavalo na sahrani Aleksandra Leke Rankovića pre 40 godina u Beogradu.
- To je bilo na Preobraženje, video sam neke čitulje su objavljene, i može se reći da Srbi proslavljaju, a ne samo obeležavaju 40 godina od njegove smrti. U to vreme ja sam bio u Vrnjačkoj banji na Festivalu filmskog scenarija, a pošto sam radio u Centralnom komitetu, bio sam pozvan da dođem kad je Ranković umro. Trebalo je da se za glavnog govornika, koji bi bio ispred političkih struktura na groblju Boru Mutapovića, napravi govor. Sve je bilo po ideji Petra Stambolića. Za gledaoce kojima je ovo daleka prošlost, radilo se o Rankoviću koga je Tito skinuo na Brionskom plenumu 1966. Posle je stvoren politički pojam rankovićevština, koji je imao negativno značenje, bio je vezan sa Udbom, torturama, stegom. Govorilo se da je prisluškivao Tita i da je to bio neposredni razlog za njegovu smenu. Činilo se da se državna struktura oslobađa velikog tereta - rekao je Cvetičanin i nastavio:
- Pisanje govora povereno je jednom čoveku iz Saveza boraca, vrlo pristojnom i umerenom. Tražila se izbalansirana ličnost, porodica nije htela ni da čuje za mešanje političkih struktura, kako tada tako i danas. Insistirali su da ne sme Titovo ime da se spomene ni u tom govoru, ni u drugim govorima. Radio sam s njim, nije bilo teško, napravili smo izbalansirani govor, koji je pročitan na ogromno iznenađenje čitave javnosti, a neki kažu da se na sahrani slilo i do 150.000 ljudi. Tražili su mi kasnije kolege da u Danasu napišem tekst da li je MIlošević rođen na Rankovićevoj sahrani. To je neka moja teza i teprija. Politička Srbija u tadašnjoj Jugoslaviji imala ogromna okapanja, naročito Ivan Stambolić, koji je bio predsednik Gradskog komiteta partije. Sve je njemu natovareno na leđa. Predstavljalo se sa strane, iz drugih republika, naročito iz Bosne, da je to bila manifestacija srpskog nacionalizma, što polovično jeste i bila. Odjedanput je deo Srbije koji je ćutao da sebi oduška i da ćutanjem kaže mnogo. Da li je Milošević počitao tu poruku video i da li je rođen nas Rankovićevoj sahrani, to ne znam. Sticajem okolnosti stanovao sam na Senjaku blizu Rankovića. Kupovali smo u istoj samoposluzi i stalno sam ga viđao. Niti je neko obraćao pažnju na njega, niti on na bilo koga. Gledao je nezainteresovano, ponekad je zvižduckao, ne glasno. Ne znam da li ga je neko nadgledao, ali bio je kao i svako drugi u toj samoposluzi. Kad je umro, pokazalo se nešto drugo.
Kako je Ranković posle smrti u očiva javnosti postao srpski nacionalista, a za života je bio veliki komunista Jugosloven?
- U osnovi on je bio to, ali je napravljen mit od njegovog pada. On je bio deo velikog kvarteta s Titom, Kardeljem i Đilasom. Prvo je otpao Đilas, pa je ostao deo trija, koji je predstavljao Srbiju i Srbe. Kad je došlo do obračuna s njim, nacionalisti su to videli kao obračun sa Srbima i Srbijom. Da je ostao uz Tita, na neku sličnu sahranu ne bi mogao da dođe toliki broj ljudi. Taj govor nisam zadržao, niti sam ga smatrao značajnim, međutim, pročitao sam sećanja njegove supruge Slavke Ranković "Moj život sa Lekom", tu nađem ceo taj govor koji je čitao Mutapović. To znači da ga je porodica primila kao relativno prihvatljivu stvar, da nije bilo grubosti prema njemu, jer si ga za života mogao pominjati samo po zlu. Ja razumem, ona je supruga, ne bi bilo ukusno da bude kritična prema njemu. Ali bilo je suviše veliko slepilo prema onom što je radio. Kad je već distanca ovako velika, ne mora kritika da bude eksplicitna, ali ne mora ni pohvala. Kad sam bio mali, bežali su u selu u avliju kad naišu njegovi Udbaši.
Ivan Stambolić je odbacio optužbe da stoji iza organizovanja masovnog skupa na sahrani.
- On je bio veoma tvrd, dao je sve od sebe, okupio dosta ljudi, pravljene su analize kako je došlo do toga. Ko su ti ljudi, koji su se tu slegli. Te analize videli su istoričari, Stambolić je uspeo da napravi odbranu Beograda i Srbije, da je CK Jugoslavije morao iz svog materijala da izbriše poslednju rečenicu da je Beograd kriv. Ali tri godine kasnije, on je bio počišćen na Osmoj sednici od iste te mase.
Da li je toj sahrani, pored tolike mase, bio neko od njegovih ratnih i partijskih drugova?
- Bili su i oni koji su radili s njim u Udbi i policiji, bio je jedan Lukić, koji je bio njegova desna ruka i familija ga je poštovala. Hteo je da govori, ali mu nisu dozvolili. Neki drugi jesu, ali su bili izvikani. Zamislite, na groblju nije im bilo dopušteno da završe reči. Jedino je moj dobri Mutapović uspeo da bez problema pročita svoj govor. Nije ličilo na sahranu mego na politički miting, na antibirokratski koji će kasnije nastati.
Kurir.rs