U osmom mesecu trudnoće mlada Milica saznala je da u sredogruđu gaji maligni tumor veličine bebine glave! Da diše, ne može, pada na respirator! Dok je u komi i priključena na aparate tek toliko da je živa, niški lekari je porađaju i na svet dolazi Nikolina, od jedva 1.800 grama.
Na respiratoru joj rade i biopsiju - potvrđena strašna dijagnoza ne-Hodžkinov limfom. Prima dva ciklusa hemioterapije dok je na mašini i u komi! To je bilo pre godinu i po, a minule nedelje - za nevericu svima, Milica i Nikolina su doterane i čile slavile krštenje malene princeze! Žive i zdrave, sa svojim lekarima i sestrama spasiteljima!
Milicu Petrović iz Niša, kojoj su sada 32 leta, maja prošle godine upoznali smo posle velike pobede u prvoj bici s rakom. I tada je bila srećna. Nakon 16 dana na respiratoru u UKC Niš probudila se i već nakon mesec dana od porođaja bila je kući sa svojom dečicom i suprugom. Nikolinu, koja je život počela u inkubatoru, kod kuće su dočekala dvojica starije braće i tata.
Da ipak nešto ne valja, videlo se tada po kapi koju je Milica nosila, jer kose nije imala. Ne-Hodžkinov (non-Hodgkin) limfom je i dalje bio tu. Čekalo ju je još šest ciklusa hemioterapije i borba za goli život.
- I pored osam ciklusa hemioterapije, tumor od 25 centimetara u prečniku, što je veličina bebine glave, nije se smanjio. Odlučeno je da radim transplantaciju matičnih ćelija. Najpre sam primila visokodoznu hemioterapiju na VMA, pa su mi tu uradili i transplantaciju matičnih ćelija 12. decembra prošle godine. Kući sam otišla 4. januara, a malo potom uradili smo PET skener, koji je pokazao da je sve u redu. Ostalo je samo nešto kao tumorski ožiljak, koji je neaktivan, tako da više nemam ne-Hodžkina. Kao što vidite, zdrava sam i prava - priča sa osmehom za Kurir Milica i dodaje da je, bez obzira na ovaj najbolji mogući ishod kome se malo ko nadao, lekari i dalje prate.
Nikolina je, veli, super, raste...
- Najgora je od sve troje dece, ta će džigerice da nam pojede - šali se, pa nastavlja:
- Voli da se penje gde god može, ne možeš je stići. Braća je lepo gledaju, paze na nju. A i ja sam stalno kod kuće. Uživam sa svojom decom.
Kad je porodica, konačno, mogla da odahne, jer strah od smrti i bolesti je iza njih, rešili su da krste Nikolinu, ali i sinčića koji ima već tri godine, a o čijem krštenju nisu ni stigli da misle od teške muke. Malena Nikolina je, kako je to i običaj, najpre imala belu haljinicu za sam čin krštenja. A onda je mala šmizla obukla roze haljinu i uparila se bojom s mamom, za koju niko ko ne zna ne bi ni pomislio kakav je pakao prošla. I muškarci iz porodice su bili na visini zadatka - roze leptir-mašne.
- U manastiru Sveta Petka, u selu Donji Matejevac, odakle sam rodom, prošle nedelje krstili smo malecku i mlađeg sina. Tu je ranije kršten i stariji sin. Zvala sam i lekare koji su mi spasli život i medicinske sestre koje su me gledale. Svi oni su mi sada prijatelji. Kako je vreme odmora, nisu svi mogli da dođu, ali mnogo njih jeste. Uživali smo u slavlju i druženju - priča Milica.
Među zvanicama bio je i prof. dr Radmilo Janković, zamenik direktora UKC Niš i direktor Klinike za anesteziju, reanimatologiju i intenzivnu terapiju, gde je Milici i Nikolini i spasen život.
- Svakodnevna borba za život najugroženijih pacijenata je veliki medicinski izazov, ali i teret s kojim se nekad preteško nositi. Teške ljudske priče, nemoć da išta učiniš pred naletom smrti, teške odluke koje je potrebno brzo i hrabro doneti svakodnevno iscrpljuju lekare u jedinicama intenzivnog lečenja. Lekar intenzivista uvek proživljava emotivno svaki aspekt lečenja, a naročito ishoda bolesti. Nakon višenedeljne, a neretko i višemesečne borbe za nečiji život shvatite da ste za njih i njihove porodice postali mnogo više nego samo običan lekar. Tako je bilo i s Milicom - priča za Kurir prof. Janković pa dodaje:
- Medicinski gotovo bezizlazna situacija, donošenje teških i jako hrabrih odluka koje pre vas niko nije doneo, a na hodniku uznemirena, uplakana lica supruga, majke, sestre. Pokazuju fotografije Milice sa sinovima. A najmlađe dete - Nikolina, čeka svoju majčicu u bebi-bloku, u zgradi ginekologije, nekoliko stotina metara dalje. Vremena je malo, a teške odluke se moraju doneti... I tako nastaje večna povezanost lekara i sestara sa svojim preživelim pacijentima. Poruke, čestitanja, a neretko i zajednički susreti na proslavama poput ovog.
Kurir.rs/ Jelena S. Spasić