Putovanje kruzerom za mnoge je životni san, dok osoblje koje radi na njima ima drugačije utiske. Svoja iskustva podelila je žena koja je na kruzeru radila šest godina i mnoge od ovih stvari nepoznate su široj javnosti.
Spisateljica Šeron Vou (39) živi i radi u Južnoafričkoj republici, a radila je na kruzerima oko šest godina. Otkrila je da je život na brodu svakako zavisnost, ali postoje i neke prilično jezive tajne.
Ona je radila za jednu kompaniju od 2009. do 2010. kao koordinatorka grupa, a za drugu od 2013. do 2018. kao voditeljka zabavnih programa na kruzeru.
- Život na kruzeru je vrlo zarazan i nikad ne isključujem mogućnost povratka. Apsolutno sam volela svoj posao i uživala sam kao voditeljka zabavnih programa jer je moj posao bukvalno bio da posećujem zabave gotovo svake večeri - rekla je Šeron.
Tokom većine putovanja delila je kabine sa kolegama, a to je rezultovalo brojnim zanimljivim pričama i iskustvima.
- Radila sam na osam brodova i morala sam da delim kabinu sa njih šest. Jednom sam imala cimerku koja bi pozvala svog dečka na spavanje, a da mi to nije najavila. Svaki ležaj je imao zavesu zarad privatnosti. Bilo je situacija kada sam se presvlačila i onda iznenada shvatila da je iza njene zavese muškarac koji bi mogao da iskoči u bilo kom trenutku ili bi možda mogao i da me posmatra - ispričala je Šeron dodajući kako je bilo uobičajeno da se osoblje zabavlja i podržava ljubavne veze, a polno prenosive infekcije koje su delili za njih su bili znak časti, poput ordenja.
- Mogli biste da pomislite da polno prenosive bolesti njima predstavljaju dragocene kolekcionarske stvari. Međutim, poznajem dosta ljudi koji su svoje supružnike upoznali radeći na kruzerima. Mnogi od njih su i dalje vrlo srećni u braku koji traje godinama - kaže Šeron.
Iako je romantično druženje među osobljem dozvoljeno, ljubavni susreti s gostima su strogo zabranjeni.
- To definitivno nije bilo dozvoljeno, ali ponekad je bilo i takvih situacija. Ako su vas uhvatili, dobili biste otkaz - otkrila je spisateljica dodajući da je život na kruzeru dobar način za uštedu jer se većina troškova pokriva na brodu.
- Kad smo se ukrcali, većina stvari je bila pokrivena, poput hrane, smeštaja i medicinskih troškova. Ko je imao spremačice za kabine, njima je ostavljao bakšiš, ali to je zavisilo od ranga koji smo imali na poslu. Ostatak plate smo mogli da uštedimo, potrošimo na hranu, prevoz ili druge stvari kad bismo pristali u luku - priča Šeron.
"Nije sve bilo glamurozno"
Tokom svojih krstarenja posetila je niz neverovatnih mesta, uključujući Bahame, Bermude, Kanadu i Norvešku. Ali nije sve bilo glamurozno.
- Imamo i mrtvačnicu i zatvor na svakom brodu za krstarenje, pa smo ih koristili mnogo češće nego što ljudi misle. Ljudi prilično često umiru na kruzerima, obično prirodnom smrću, odnosno zbog srčanog udara. Bilo je i nekoliko samoubistava. Brodovi za krstarenje imaju protokol za sve situacije. Često, ako bi neko preminuo iznenada, premestili bismo ga u mrtvačnicu i obavestili njegovu porodicu, a većina gostiju ne bi imala pojma - kaže.
Tokom putovanja morali su da se bave i gostima koji su imali problema sa zakonom.
- Na brojnim putovanjima u SAD gosti nisu morali da imaju pasoš, već su mogli da putuju samo s vozačkom dozvolom. Često su imali pogrešnu percepciju da to znači da mogu da prekrše uslovni otpust iz zatvora i izvuku se s tim. Kad bismo se vratili u američku luku, hapšenja su bila prilično česta - prisetila se Šeron.
U međuvremenu, gosti koji su propustili ukrcavanje na brod u lukama, ostali bi tamo.
- Ovo je vrlo uobičajeno. Postoje određene situacije u kojima će brod čekati goste ako se ne ukrcaju na vreme. Ali često bismo ostavljali goste. U svakoj luci postoji lučki agent koji pomaže gostima koji su ostali da se dogovore da se sastanu s brodom u sledećoj luci ili da ih pošalju kući.
Bilo je i situacija kada su pretile ozbiljne katastrofe.
- Tokom mog prvog ugovora, dok je moj brod isplovljavao iz luke, jak vetar nas je oduvao direktno u drugi brod. Bila sam svesna da je iza mene brod nedaleko od mog, ali mislila sam da je između nas pristanište. Tada sam čula kako neko viče, "sudarićemo se!". Devojka ispred mene pogledala je kroz prozor, vrisnula i skočila preko recepcije za goste od mene. Okrenula sam se, videla šta se dešava i uplašila se za svoj život. Pala sam preko stola dok su se brodovi sudarali. Iako je to bio sudar branikom, bila sam uverena da ćemo potonuti. Nakon što su ronioci pregledali trup, nastavili smo put s nekoliko ogrebotina i malo udubljenog metala - prepričala je Šeron svoje iskustvo.
Pre rada na kruzeru studirala je glumu, ali poželela je da radi na kruzeru nakon što je jednom putovala s mamom.
- Bio mi je san da odem na krstarenje i uspeli smo da pronađemo dobar brod. Kada sam otkrila da postoji posao osoblja na kruzeru i da neko može da bude plaćen da zabavlja ljude dok putuje svetom, odmah sam počela da se prijavljujem na pozicije. Prestala sam da radim na kruzerima kako bih bila sa svojom porodicom dok je otac bio u terminalnoj fazi karcinoma. Onda se došla pandemija, pa povratak dugo nije bio opcija. Sada radim kao autorka i putopisac za razne publikacije uz pisanje sopstvenog bloga The Sharonicles - zaključila je Šeron.
(Kurir.rs/ The Sun/ Blic žena)
Bonus video: