Moj najomiljeniji periodični metež i prateća moralna panika padaju početkom septembra, kad se na silu boga, uz grdno ibretenije i jako policajno obezbeđenje, održava Parada ponosa, koja već nekoliko godina prolazi bez žrtava u ljudstvu i materijalu, što nije uvek bio slučaj.
Kao i svake godina, otvara se pitanje od 1.000.000.000 sendviča: ko će od uglednika i političara doći na paradu i time se izložiti riziku da nema od svoga poroda, da mu ne rađa vino rujno i šenica bjelica i da rđom kaplje dok mu je koljena, a ko pak neće i time svom drujstvu, članstvu i simpatizerstvu „s ponosom“ pokazati da nije peder i da je privržen tradiciji i „porodičnim vrednostima“.
Bilo bi očekivano da se na Paradi ponosa pojave opozicione personae dramatis jevropske provenijencije, neke su već i najavile dolazak, ali to nije slučaj sa svima. Generalisimus Ponoš, jedna od najzagonetnijih figura na srpskoj histeričnoj političkoj sceni, najavio je nedolazak, ali je ostavio otvorenom mogućnost da svaki od 18 članova njegovog pokreta (stranke?) SRCE (pretpostavljam da je u pitanju akronim) dođe na paradu ako blagoizvoli.
Biljana Stojković, opet, kaže da srcem i dušom podržava Paradu ponosa i da je ponosno paradirala „sve dok na Prajdu nisu počeli da se pojavljuju funkcioneri SNS, kad mi je ta manifestacija zaličila na neprincipijelni dogovor sa vlastima, a koji nikakve veze nije imao sa realnim poboljšanjem prava LGBT zajednice. Teško mi je bilo da dajem doprinos takvom licemerju“.
Ne pratim baš pomno zbitija oko Parade ponosa, ali nešto nisam primetio masovno prisustvo SNS-ovaca na mimohodu osim nekolicine prisilno mobilisanih da se stisnutih zuba - i protivno svojim najdubljim uverenjima - prošetaju, čisto da se zapadni Vlasi ne bi dosetili.
Zeleno-levi front i NDBG nema dileme. „Mi ćemo kao i svake godine izaći“, blagoizjavio je Dobrica Veselinović, „i šetati u slavu ljubavi.“ Malčice je nezgodno da jedan zeleno-levi čelnik koristi Porfirijev rečnik. Jer, pazite, ljubav - prema dupetu ili mindži, svejedno - sasvim je privatna stvara, dočim je Parada ponosa politička manifestacija, čiji je primarni cilj da izvrši pritisak na vlast da se drži slova zakona koje je sama donela. (Da, ali samo „za protivnici“, dovikuju vrapci iz off-a).
Kao što sam višekratno napisao, moja neznatnost u životu nije pročitala ni jedan jedini zakon - ako neki prekršim, pročita mi ga kadija - ali osnovano sumnjam da u zakonu piše da su prava LBGT populacije ista kao i prava ostatka populacije.
Problem je izgleda u sindromu kamena u kačici sa pekmezom. Znate priču. Nekom Englezu na proputovanju po Srbiji 19. veka dopao se srpski pekmez, sklopio ugovor sa proizvođačima i počeo da ga uvozi. Posao je cvetao sve dok uvoznik nije otkrio da izvoznik u svaku kačicu od, da kažemo, 15 kg uvaljuje kamenčinu od, da kažemo, 3 kg. Šta zna Englez šta je kamen šta je pekmez, tako je računao izvoznik.
Tako je i naš zakonodavac, u nameri da nas izveze u EU, doneo zakon o LBFT populaciji i onda počeo da u Paradu ponosa ubacuje kamenje.