Merima Isaković (64), glumica, bila je popularna između 70-ih i 90-ih godina prošlog veka, a mnogi su je smatrali jednom od najlepših žena bivše Jugoslavije.
Proslavila se ulogama u filmovima "Ljubav i bijes" (1978) i "Jovana Lukina" (1979), a glumila je i lik Lole sestre Žarka Lauševića u predstavi "Staklena menažerija" Tenesija Vilijamsa 1991. godine.
U vreme kada je počeo da se prikazuje film "Neka druga žena", početkom osamdesetih, u kojem je tumačila glavnu ulogu sa Draganom Nikolićem, Merima Isaković je doživela tešku saobraćajnu nesreću. Zbog užasne povrede kičme prilikom udesa ostala je napokretna. Imala je samo 21. godinu.
"Bandera se utisnula u sedište, a šipka izbacila moj pršljen napolje" "Od svog prvog filma imala sam dovoljno novca da kupim mali splav na Savi i fijat 126p, poznat kao peglica. Bili smo iza Palate Federacije, išla sam onim delom ulice gde sve tri trake idu u jednom smeru. Moj brat vozio je 50 na sat i bili smo u zelenom talasu. Prošli smo semafor i odjednom začuli škripu kočnica automobila koji je išao iz pravca hotela Jugoslavija. Krenuo je za nama i počeo svojim automobilom da gura moju peglicu na pešačko ostrvo. Videla sam po licu da je čovek pijan, bio je potpuno podbuo, a ja sam sedela na suvozačkom mestu tako da sam praktično bila rame uz rame s njim.
Moj brat počeo je da se ljuti, a ja sam govorila: Pusti, stani... To je sve trajalo nekoliko sekundi, a onda se branik tih kola zakačio ušavši u naš blatobran. Naglo je zakočio da se okrene i da nas udari, ali peglica se od tog trzaja otkačila i počela da klizi, a onda i da se prevrće. Krovom je udarila u banderu i praktično se popela uz nju, a onda pala dole. S nama je bio i moj drug Nedim u vojničkoj uniformi, išli smo u Dom armije da tamo nešto recitujem, pošto je on sa kapetanom dogovorio odsustvo od tri dana ako me dovede.
On je prilikom tog pada izleteo kroz ono malo zadnje staklo na peglici. Brat se okrenuo i pokušao nogom da izbije moja vrata kako bih i ja nekako izašla, međutim, sve se odigralo suviše brzo i meni se bandera praktično utisnula u sedište, a u njegovoj konstrukciji bila je jedna šipka koja je izbacila moj pršljen napolje.
Kičma se razdvojila, otišla paralelno i istisnula moždinu. O trenutku buđenja već sam pričala. Kad sam otvorila oči, shvatila sam da, hvala bogu, imam noge i pomislila da će sve biti u redu. I uz sve to što sam prošla, od nemogućnosti kontrole fizioloških funkcija do sedenja i pravilnog disanja, jer je sve to bila posledica povrede, zaista nikad nisam bila depresivna", opisala je svojevremeno Merima tu groznu nesreću.
Nakon udesa preselila se u Rusiju, a potom i u Kini gde je i upoznala muža Vladicu sa kojim je dobila sina Midu.
"Kina je bila najlepši deo moga života i ostaće buket mojih najdražih sećanja. Ništa se ne može porediti s radošću i dubokom lepotom materinstva. Moj muž Vladica i ja uživali smo svaki tren, svako magnovenje našeg života u Kini, naročito našeg roditeljstva. Naš sin nam je od prvog trena doneo još veću ljubav, radost i zabavu! Ne sećam se da je bilo ikakvog napora ili složenosti u bavljenju detetom. Majka najmanje može da pripiše svoje materinstvo nogama ili hodanju, zar ne? Samo pomislite koliko zagrljaja, osmeha, pogleda, poljubaca, golicanja nosom, držanja u rukama, koliko nežnosti ima u materinstvu! Jedino što ja nisam mogla da radim sa svojim sinom jeste da trčim po pesku. E, to je Vladica mogao, trčao je sa osobitim zadovoljstvom. Vladica je preminuo pre nekoliko godina. Ostala je velika praznina", ispričala je jednom prilikom za "Blic ženu".
Studije psihološke antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu upisala je ne mireći se sa stavom da je rehabilitacija kičme nemoguća, ni sa rečima koje su joj upućene posle povrede “da to prihvati tako i da radi nešto rukama”. Po odlasku na Novi Zeland upisala je studije psihologije:
"Mislim da je Aleksej Tolstoj rekao da je ignorantnost najveća boljka čovečanstva koja može da erodira i velike umove. Učila sam iz sve snage, nije mi bilo teško. Odvezla bih sina u školu u osam ujutro, nastavila do fakulteta, oko 64 kilometra, popodne bih vozila natrag po njega. Išli smo kući, ili negde na ručak, na igralište ili na sport, i onda svako na svoje domaće zadatke. Večeru smo obično pravili zajedno, a kad zaspi, učila sam do ujutro. Već posle dva-tri sata spavanja pravila sam doručak i budila svog dečačića. Uživala sam u svemu tome. Važno je da odaberete studije koje volite i da se posvetite detetu sa svom ljubavlju. Onda je sve lako. Moja povreda kičme samo je deo moga iskustva.
Mnogo sam o ljudima saznala kroz detinjstvo, mladost, glumu, prijateljstva, porodicu, emigraciju. Iskreno verujem u dobro u ljudima. Sada se svim svojim iskustvom, znanjem i poverenjem borim da moji klijenti poveruju u sebe i da taj neki tzv. hendikep vide kao specifičnu tegobu koja je samo deo njihovog iskustva. Pomažem im da shvate sebe, kao i put koji ih je doveo do njihove mukice. Ponekad smo mnogo bogatiji posle poraza, prihvatajući gubitke ili greške, postajemo pobednici.
Da li ste čuli da roditelji na rođendanu deteta pričaju o teškom porođaju? Verovatno ne, obično se sećamo nestašluka i prvih reči, pogleda… Moj sin je divan mladić, izvanrednog obrazovanja i prekrasne iskrene ličnosti. Ponosna sam kao majka i taman da ništa u životu nisam postigla, kao roditelj sam uspela da odgojim mladog čoveka na kog uvek mogu da budem ponosna i koji će umeti druge ljude da učini srećnim. Naša dela nas opisuju, a na drugima je da te boje dožive i interpretiraju na sebi poseban način", ispričala je Merima.
(Kurir.rs/Lepa i srećna)
Bonus video: