Ubistva u politici nisu srpska posebnost. Ali na neki način jesu njena zla kob, naveo je istoričar Čedomir Antić u svojoj knjizi "Ubistva u srpskoj istoriji - od Nemanjića do Nemanjine" (izdavač "Vukotić medija").
Antić ovom knjigom pokušava da na istorijski, činjenični i argumentovan način osvetli najveća, odnosno prelomna ubistva i atentate kroz deset vekova srpske istorije, a u razgovoru za Kurir on baca možda i neko novo svetlo na tragedije koje su obeležile srpski narod.
Zašto su ubijani srpski vladari, državnici i političari? Šta je najčešći motiv? Kakva je statistika?
- Najčešći motiv je borba za vlast. Ipak, dešavalo se da u sinergiji raznih dejstava, "adresa" i motiva osnovno bude loša procena i nerealna ambicija lično uvređenih ljudi. Tako je bilo sa ubicama kneza Mihaila i Zorana Đinđića. Statistike ne donose neka posebno nova otkrića. Ono najvažnije je da, uprkos svim stereotipima, u našoj srednjovekovnoj istoriji ubistva nisu bila češća ni brutalnija nego drugde u Evropi. Srpska zemlja - kako se zvala Srbija pre 18. veka - čak spada među mirnije po tom pitanju. U vreme osmanskog ropstva je nastao taj biblijskim vremenima upodobljen mit (Kain, Juda, Josifova braća) kojim je racionalizovan poraz, a narod ujedinjavan. U 19. veku Srbija jeste bila nemirnija od većine drugih evropskih država, ali ubistva nisu bila mnogo češća ni krvavija. Tu smo danas donekle žrtve uspele propagande o "narodu ubica" potekle od Austrougarske i drugih srpskih neprijatelja.
Šta je zajedničko svim atentatima u Srbiji?
-U novije vreme zajedničko je uverenje savremenika i potomaka o njihovoj kobnosti, kao i potreba naroda da se oko njih opredeli.
Koje ubistvo je najviše potreslo i/ili promenilo Srbiju?
- Većina građana će reći ubistvo kneza Mihaila, Karađorđa, Aleksandra Karađorđevića, Zorana Đinđića... To su sve teški događaji koji su doneli i veliku štetu. Ipak, uverenja o prekretnicama - da bi knez Mihailo, koji je propustio najveću priliku u osamdeset godina za rat sa Osmanskim carstvom, nešto promenio da je živeo duže; ili da bi teško bolesni kralj Aleksandar Karađorđević pobedio Hitlera; ili da bi Zoran Đinđić promenio Srbiju sa devet odsto podrške, s koliko je ušao u izbornu godinu; da bi car Dušan zaustavio Osmansko carstvo; ili da bi Karađorđe, samo da je uspeo 1817. godine, doneo bilo šta drugo nego pogibiju - neutemeljena su, neuverljiva i neozbiljna. Mislim da je Sarajevski atentat najsudbonosnije ubistvo u svetskoj istoriji. Upravo je on, a ne Majski prevrat, obeležio srpski narod i dugoročno odredio njegovu sudbinu. Pritom podstakao je najveće stradanje jednog naroda u Prvom svetskom ratu i najveću pogibiju srpskog naroda u istoriji.
U knjizi ocenjujete da ubistva u politici nisu srpska posebnost, ali da na neki način jesu njena zla kob...
- Nismo samo onakvi kakvi jesmo, već i kako sebe vidimo, ali i kako nas drugi vide. Našu srednjovekovnu istoriju sami vidimo kao kasapnicu, a pritom je samo jedan Nemanjić - do danas nedokazano - ubio svog oca (isti čovek je u mladosti i oslepljen) i to je to. Za to vreme zaboravljamo bugarske careve koji su većinom stradali od prevratnika, vizantijske imperatore koji su trećinom ubijeni i to često na najmonstruoznije načine, zaboravljamo surovosti nemačkih vladara (Herman Celjski je spalio svoju snaju), krvavu istoriju Plantageneta...
Da, Srbija je bila poprište poslednjeg sukoba dveju dinastija u Evropi, ali neobično je da se tome podsmevaju nacije koje su nešto ranije uspostavile principe krvavih međudinastičkih zavada. I kraljicu Viktoriju su pokušali da ubiju pet puta iako je imala manje vlasti i manje izazova s kojima se suočavala nego kralj Milan Obrenović.
Da, Princip je ubio jednog nadvojvodu, ali je jedan Italijan ubio turpijom austrijsku caricu, drugi je pokušao da ubije cara Franca Jozefa, a Italija mu je podigla spomenik uz Austrougarsku granicu uoči Prvog svetskog rata. Nešto su veliki kritičari Srba zaboravili kako su portugalski republikanci masakrirali protugalsku kraljevsku porodicu svega nekoliko godina posle smrti poslednjih Obrenovića.
Da ne zaboravimo belgijskog anarhistu Žorisa, koji je tih godina pokušao da automobilom-bombom u Carigradu ubije sultana Abdul Hamida, nije uspeo, ali je masakrirao 26 prolaznika. Velike sile su naterale osmansku vladu da teroristu oslobodi i vrati u domovinu, gde je posle živeo slobodno, ušavši u devetu deceniju, doživevši Bitlse.
Knjigu započinjete citatom iz "Seoba" Miloša Crnjanskog, nakon čega iznosite zaključak: "Na osnovu srpske književnosti - od Njegoša do Crnjanskog - čini se da su Srbi bratoubilački narod." Da li je to, ipak, malo prejaka ocena?
- Na osnovu naše književnosti tako izlazi. Upravo taj citat pokazuje uverenje da je sudbina Isakovića - tako teška zbog objektivnih okolnosti - u stvari tragična pre svega zbog unutrašnje mane koja sudbinski vodi ka bratoubistvu. Istorijska istina je, sa izuzetkom dve decenije na različitim krajevima 19. veka i 1944. godine - koja je ipak ne samo plod srpske kulture već i jugoslovenskog nasleđa i dolaska Crvene armije - sasvim drugačija. "Bratoubilaštvo" je moguće proceniti u poređenju s drugim narodima, a nama je u kulturnom obrascu utkana potreba da sebe vidimo kao "najbolje" ili "najgore", složenost proseka izgleda budi u nama komplekse.
Zanimljivo je, inače, da se na naslovnoj strani vaše knjige nalazi i lik bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, koji nije ubijen, iako su o njegovoj smrti u haškoj ćeliji ispredane razne teorije... S druge strane, do Miloševićevog imena se došlo kada se istraživalo ko stoji iza nekih ubistava u Srbiji, pre svega mislim na surovu likvidaciju nekadašnjeg srpskog predsednika Ivana Stambolića...
- Uvrstio sam Miloševića među ličnosti opisane u ovoj knjizi iz više razloga. Kao predsednika na koga su navodno pripremani atentati, kao bivšeg šefa srpske države koji je umro u zatvoru, kako mi se čini prvi posle Stefana Dečanskog. Konačno, on je, koliko znam, jedini naš "vladalac" koji je pravosnažno osuđen kao inspirator jednog ubistva. Njegova smrt je u najmanju ruku sumnjiva - umro je iznenada, nakon nekoliko istinskih pobeda tokom procesa i pošto je odbijen njegov zahtev da bude lečen. Čak je i Haški tribunal spekulisao sa "slučajnim samoubistvom".
Frapantan je podatak da je u Miloševićevoj deceniji bilo oko pedeset ubistava političara i poznatih ličnosti... Da li mislite da taj podatak imaju na umu oni koji danas idealizuju devedesete godine u Srbiji?
- U Ruskoj Federaciji mnogi idealizuju Staljina - odgovornog za smrt desetina miliona građana Sovjetskog Saveza, pre svega Rusa. Milošević je na kraju svoje ime vezao za borbu našeg naroda za slobodu, čak i nama koji smo bili njegovi protivnici teško je da ga osudimo za sve što je radio. Drugo, takav ambijent u kome je vlast izvršila ili omogućila tolika ubistva nastao je delom zahvaljujući sankcijama i ratu koji su srpskom narodu i Srbiji bili nametnuti. Konačno, svi današnji nezadovoljnici, posebno omladina, uvek će tražiti uporište u prošlosti. Daleko od toga da je Milošević bio pravednik, mučenik i borac za narod, ali je isuviše često od strane neprijatelja Srbije proglašavan za takvog. Ne zaboravimo konačno i sentimentalnosti starih ljudi - od onih koji su nešto zaradili ili ukrali u to vreme, do onih kojima se čini da je u njihovoj mladosti sve moralo biti lepo.
Kurir.rs / B. K.