Osvanu subota, dan za kulturu, koji ćemo posvetiti kulturi pamćenja opredmećenoj u postjugoraspadnim spomenicima ankerisanim diljem bivšeg SFRJota, od Vardara pa do - pesma kaže Triglava, ali ona u datom slučaju nije u pravu; Slovenija je - bar koliko znam - odolela porivu da ruši stare i podiže nove spomenike.
Ključna stvar kod podizanja spomenika znamenitim ličnostima iz nacionalnih istorija je blagovremenost. Koliko god neka ličnost bila izuzetna, spomenici - osim onih nadgrobnih - ne bi smeli da se podižu prevremeno, pogotovo ne za života znamenite ličnosti (opet uz izuzetak nadgrobnih).
Ali, isto tako, spomenike nije dobro podizati ni prekasno, pogotovo ne posle hiljadu godina. Jer pazite: ako se spomenik podigne prerano - kao u slučaju J. B. Tita (i njegovih kolega, komunističkih satrapa) - bronzana kopija po pravilu ne poživi dugo posle smrti originala.
Osim retkih izuzetaka, Titovi spomenici - kojih je u Jugoslaviji bilo tušta i tma - nadživeli su maršala za jedva nekih desetak godina. A onda su završili kao sekundarne sirovine. Potom se - u Srbiji, a i šire - pristupilo podizanju spomenika vojnim licima, političarima (i ređe umetnicima) nepopularnim u komunističkom režimu, što i ne bi bio preveliki problem da izvođenje radova nije poveravano neukim akademskim klesarima, pa čak i vajarima-amaterima/kama, koji su manjak talenta nadoknađivali patriotizmom, a zli jezici kažu da je tu bilo i mita u obliku mindže.
Na kraju se - valjda da bi se kamenom i bronzom dokazalo da mi nismo tikve bez korena (iako jesmo) - pristupilo izgradnji (vajanje je prejaka reč) spomenika slavnim ličnostima iz davne prošlosti. Da ponovim: ni to ne bi bio naročit problem - svaki mrtvac može pričekati sedamsto-osamsto godina - pod uslovom da te skulpture nisu estetske rugobe.
Tu je najmanja rugoba ona najozloglašenija - spomenik Stefanu Nemanji vozdignut prekoputa Picinog parka. Da nije onoliko predimenzioniran, Stefan Nemanja bi mogao proći ne kao remek-delo, ne, ali da kao solidan rad.
Malo komendije nije naodmet, pa ćemo se opsetiti jednog vica s bradom. Sedamdesetih godina bio je lansiran vic na temu ko od znamenitih Jugoslovena ima najveći qwrz. Prvo mesto je osvojio Rato Dugonjić, drugoplasirani je bio Himzo Polovina, ne sećam se ko se osramotio, ali da je vic aktuelan i danas, ta bi titula (možda nezasluženo) pripala Siniši Malom.
Budući da nije sve u veličini - zna ona da zataji - apsolutni pobednik qwrčevitog natječaja bio je Tvrtko Kulenović, što nas dovodi do teme naše današnje kolumne - epidemije spomenika Kulenovićevom imenjaku Trvtku Kotromaniću, koji niču kao pečurke posle kiše.
Tvrtko je najpre podignut u Sarajevu, u Bosni kojom je kraljevao, što je izazvalo lavinu ogorčenja u srpskim zemljama, jer šta srpski kralj ima da traži u Bosni čiji je bio kralj, potom je izliven u Herceg Novom, da bi na kraju banjalučki Stanivuković najavio izgradnju Tvrtka u Banjaluci. Šta čeka Podgorica, ne znam.
Vreme će pokazati čiji je Tvrtko tvrtći, a čiji najtvrtći.