Celog života jedem kao mećava i nikad se nisam ugojila ni gram. Jedini izuzetak bile su moje dve trudnoće u kojima sam se ugojila po tačno 14 kilograma, oba puta. Naravno, sve drugarice su mi zavidele, ali nije bilo potrebe za tim - jer kad smo otkrili razlog moje mršavosti, shvatili smo da se niko ne bi menjao sa mnom, piše Amerikanka Suzan Lojd, a mi njenu ispovest prenosimo u celosti.
Nakon te druge trudnoće, dijagnostikovana mi je hipotireoza, smanjeno stvaranje hormona štitaste žlezde. I pored toga, nisam počela da se gojim. Sa lakoćom sam skinula sve kilograme iz trudnoće i vratila se na staru kilažu.
Kad sam bila u četrdesetim godinama, imala sam mnogo stresnih situacija usled kojih sam opet izgubila na kilaži. Imala sam manje od 53 kilograma na visinu od 167cm. Svi su me optuživali da sam anoreksična, a zapravo sam konstantno jela, često sam ustajala i noću da bih jela. Ogladnela bih na svaka dva do tri sata, a ako ne bih jela, ne bih mogla da funkcionišem.
Takođe, da naglasim, jedem organsku hranu koju sama kuvam. Jedem mnogo povrća i meso, i dobro spavam, uvek osam sati. Takođe, i u toalet sam išla redovno.
Negde u tom periodu, primetila sam i promenu na jeziku, koji je na jednom mestu postao posebno gladak, kao da je u pitanju bila neka upala. Vremenom se to glatko mesto proširilo skoro do vrha jezika a nijedan lekar niti zubar nije znao o čemu se radi. S druge strane, dva alternativna kineska lekara rekli su mi da imam problem sa stomakom. Dobro, pitala sam, ali kakav? Nisu znali, samo su me uveravali da je stomak problem.
E sad, ja sam u to vreme bila potpuni rob svog stomaka i svoje neprestane gladi. Nisam mogla da normalno živim niti funkcionišem jer sam morala da planiram šta ću da jedem, da spremim hranu pred izlazak i da je uvek vučem sa sobom.
A onda, sa 48 godina, dijagnostikovan mi je rak dojke. Bila sam potpuno zdrava, osim te neprekidne gladi. Tako sam duboko udahnula, odbila hemoterapiju i rešila da saznam otkud meni rak kada živim zdravo i uopšteno gledano sam zdrava.
Na termografiji sam otkrila da, iako nemam karijes, imam jedan upaljen zub.
Tako smo saznali i da imam metilentetrahidrofolat reduktazu, genetski defekt usled kog ne mogu da preradim folnu kiselinu, a jetra ne može da vrši svoju funkciju. Takođe smo utvrdili da imam i Hašimotovu bolest tiroidne žene i da mi fali jod.
Taj upaljeni zub sam izvadila, a tumor odstranila laserskom operacijom.
Onda sam rešila da pitam lekara opšte prakse šta da radim sa stomakom budući da sam tako dugo gutala otrove od inficiranog zuba. On me je uputio na dva lekara, jednog konvencionalnog i jednog holističkog.
Uglavnom, posle mnogo ispitivanja, rečeno mi je da ceo moj sistem za varenje konstantno ima napade i da imam abdominalnu epilepsiju koja me polako ubija.
Zbog nje moj parasimpatički nervni sistem nikada nije dozvoljavao mom telu da se zaista odmori i opusti. A kada telo konstantno vari, kao što je kod mene slučaj, nema vremena niti mogućnosti da zaceli.
I danas plačem kad se setim tog perioda. Ta bolest mi je kontrolisala ceo život a ni ja ni toliki lekari nismo znali šta mi je, piše Suzan Lojd.
Posle mnogo terapija, danas imam 50 godina i polako se vraćam u život. Konačno dobijam na kilaži. Jedem normalno, tri puta dnevno. Redovno idem na preglede i deluje da je situacija sa rakom pod kontrolom.
Zapravo, zahvalna sam bogu što mi je poslao kancer jer sam se tek onda pokrenula i potražila uzrok svog stanja.
(Kurir.rs/Blic žena)
Bonus video: