OSEĆAM SE KAO DETE JUGOSLAVIJE! Reditelj Vladimir Perišić o trci za Oskara i zašto je svoju junakinju nazvao po Marksu i Lenjinu
Nakon što je pobudio pažnju i publike i kritike na prestižnom Kanskom festivalu, gde je u programu "Nedelja kritike" imao svetsku premijeru, i na Sarajevskom filmskom festivalu, a naturščik, mladi Jovan Ginić osvojio nagrade kao najbolji glumac, Perišićev film „Lost country“ prikazan je na 36. Montenegro film festivalu u Herceg Novom, koji je pod motom „Sve boje filma“ održan od 22. do 28. avgusta. Ovaj film od 7. septembra je i pred kragujevačkom publikom, a u dogledno vreme stiže i u druge bioskope širom Srbije.
U međuvremenu će nastaviti svoj festivalski život, a iskustvo pokazuje da se s naročitom ponesenošću gledalaca prati ova filmska pripovest inspirisana istinitim događajima novije političke istorije (među kojima su i demonstracije 1996/97. protiv režima Slobodana Miloševića), a u čijem središtu je priča o petnaestogodišnjaku koji je raspet između naklonosti majci i bliskog mu, dragog okruženja koje je prema njoj kritično budući da je visokopozicionirana u vladajućoj strukturi protiv koje su, jer ih je dovela ispod ruba egzistencije, odvela u ratove...
Na nedavnom hercegnovskom festivalu, nakon što je utihnuo dugi aplauz gledalaca posle projekcije, i poklona Vladimira Perišića publici, u razgovoru za Blic reditelj je govorio o filmu, svojim motivima i svetonazorima, našem vremenu...
Na upravo završenoj projekciji na Kanli-kuli publika je, što inače uglavnom ne čini, ostala na svojim mestima da otprati odjavnu špicu i zdušno reagovala na Internacionalu kao muzičku podlogu. U obraćanju ste rekli da vam je to drago, a da li je tako bilo i u drugim sredinama, odnosno u Kanu i Sarajevu?
- Čini mi se da se u drugim sredinama Internacionala više voli i ceni nego kod nas. Internacionala se čuje na početku filma a zatim i na odjavnoj špici. Ali se na kraju prvo svira po dirkama klavira koje nisu povezane žicama, tako da čujemo samo jedan tup zvuk koji nije odmah prepoznatljiv. A koji se, postepeno, pretvara u muziku i dostiže isti emocionalni patos Internacionale sa početka film. Kao jedna istorija koja se završila, ali koja možda može i ponovo da počne. Meni je u Internacionali uvek posebno drag bio stih „Mi nismo ništa, bićemo sve!“
Sudeći po pisanju medija, film je veoma dobro prošao u Kanu, u Sarajevu. Šta su vama značile reakcije?
- Svoj prethodni film „Ordinary people“ radio sam kao neku vrstu protesta protiv sveta kakav ne bi trebalo da bude, ali jeste. Ima u tom filmu nešto što, da tako kažem, ne želi da se dopadne. Jedna vrsta uvrede gledaocu, neke pank pobune. U međuvremenu sam naučio da koliko god da je velik naš bes protiv sveta, filmovi uvek treba da se rade kao ljubavno pismo. Ovaj film sam radio kao ljubavno pismo publici i raduje me kada vidim da publika to pismo hoće da primi.
Vremenski kontekst filma su čuvene demonstracije 1996/97. protiv Miloševićevog režima, određuju ga vladajući SPS, opoziciona koalicija „Zajedno“, izbori, pitanje bunta. Vi to uzimate samo kao okvir, ne otvarate kao temu, ali šta je bio motiv da se bavite time i koliko ima autobiografskog budući da ste vi u to vreme bili tinejdžer a vaša majka visokopozicionirana u partiji na vlasti?
- Nisam siguran da biramo teme. Mislim da one sazrevaju u nama i onda se u nekom trenutku nametnu. Meni nije cilj da pričam ličnu priču, ili da iznosim svoje političke stavove. Cilj mi je da napravim film koji emocionalno može da dotakne gledaoca i da ga ta emocija dovede do razmišljanja. Da bi film to postigao, on mora da bude tačan i iskren. Kada se koristim ličnim iskustvom, znam kada sam tačan u onome što prikazujem. Takođe, postoji jedna vrsta legitimiteta kada pričate o nečemu čemu ste bili svedok. Čak iako je to jedna mala tema - kao odnos majke i sina - ta mala tema može da bude povod za složene i duboke kombinacije. Pomalo se plašim velikih tema i tema koje su udaljene od mene jer me tu ništa ne upozorava kada zalutam. Kada radim na fikcionalizaciji autobiografskog materijala, kada kao materiju koristim lično iskustvo – tu osećam kada sam tačan a kada odstupam. Fikcija koja se ne napaja iskustvom lako sklizne u laž. A fikcija, kao takva, nije laž nego način da promislimo određene teme.
Dakle?
- Konkretno, istorijski kontekst filma je arena u kojoj se dešava jedna porodično-politička drama, i jedna ljubavna priča između majke i sina. Nekada se na uvodnoj špici filma pisao i žanr filma. Sećam se da sam, još kao dečak, voleo na špici „Oca na službenom putu“ taj podnaslov „ljubavno-istorijski film“. Inače, ti studentski protesti 1996/97. imali su jedan poseban karnevalski duh, što je za mene ostala jedna retka svetla politička tačka u mračnim devedesetim. I osećao sam potrebu da se ponovo povežem sa tim karnevalskim duhom koji je i jedna vrsta inverzije naglavačke prihvaćenih društvenih vrednosti i autoriteta. Za mene lično ti protesti su bili unutrašnji okidač da sebe revolucionišem. Dakle, potreba da se vratim tome je i potreba da se ponovo povežem sa tom energijom pobune koja je dovela do te lične, unutrašnje revolucije.
I danas imamo proteste, mnogi govore da je energija pobune bleđa...
- Ne volim poređenja pa tako ni to poređenje i izjednačavanje situacije 90-ih i današnje. Mislim da je to jedna vrsta simplifikacije. Danas je kao devedesetih, danas su devedesete. To su poređenje i metafora, tj. skraćeno poređenje, prenošenje značenja sa jednog na drugi pojam na osnovu očigledne ili skrivene analogije. Žil Delez, francuski filozof, koji je posebno mrzeo metafore, ima tu duhovitu opasku da su metafore za krave: ideš od jednog busena trave do drugog i ne postavljaš pitanja. Ta vrsta skraćenih poređenja su i jedna vrsta pojednostavljenog mišljenja. Ratovi 90-ih su bili poslednje poglavlje jedne velike istorije koja je proizašla iz Oktobarske revolucije 1917, ali i raspad jedne velike zemlje koja je nastala 1918, kraj veka i kraj milenijuma. Intenzitet tih lomova i sukoba, individualnih i grupnih tragedija i trauma, ne može da se poredi sa istorijskom sekvencom u kojoj danas živimo. Zaspati u jednoj a probuditi se u drugoj zemlji, i to ne jednom, već četiri puta za petnaestak godina, promene identiteta, istorije, celokupnog društvenog sistema vrednosti - to su stvari koje sežu vrlo duboko u ono što smo. Nema rušenja ni uspostavljanja države bez ekstremnog nasilja jer je država i monopol nad nasiljem. Zato smo 90-ih godina prošlog veka bili izloženi tako ekstremnom nasilju.
U središtu priče je tinejdžer koji stasava u tom društvenom, istorijskom vrtlogu, lomi se, biva raspolućen... To otvara pitanje koliko nas oblikuje društveni, politički kontekst, koliko formira ličnost i intimu?
- Moje osećanje sredinom devedesetih je bilo da sam proizvod jednog društvenog sistema koji je metastazirao i sa kojim se više ne slažem. I uništavanje tog sebe koji je proizvod takvog sistema je za mene bio početak nečeg vrlo bitnog - da ponovo postanem vlasnik svog tela i svog života. Ili možda ne „ponovo“ jer sam bio adolescent pa vlasnik svog života i tela nisam zapravo ni bio, već jedne reaproprijacije svog tela konfiskovanog od strane porodice, obrazovnog sistema, društva, države i da pokušam da postanem subjekt svog života, a ne tek jedan društveni proizvod. Ima taj stih kod Seks Pistolsa „They made you a moron, a potential H bomb“. Ima u filmu i svojevrsnog omaža Jugoslaviji. Lično, ja sam dete Jugoslavije (koja je uprkos svim manjkavostima za običnog čoveka bila bolje mesto za život od bilo koje zemlje nastale njenim raspadom), ali mnogo je bitnije kako mladi ljudi percipiraju Jugoslaviju, oni koji nisu ni rođeni kad se raspala...
Glavnu junakinju ste nazvali Marklena (Marks i Lenjin), to je ime junakinje Nede Arnerić u filmu „San“ Puriše Đorđevića. Mali omaž ili...?
- Nisam znao za Nedinu junakinju u Purišinom filmu. U osnovnoj školi sam imao drugaricu čija se prelepa majka tako zvala. I meni je to ime bilo egzotično i senzualno. Početkom 2000. pročitao sam neku sociološku studiju o imenima u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata i otkrio da je ta lepa i egzotična Marklena mog detinjstva, zapravo dobila ime po Marksu i Lenjinu. Ja se osećam kao dete Jugoslavije. To je bila i ostala moja domovina, sa svim njenim vrlinama i manama, kojih nije bilo malo. Kako kaže Branko Miljković, „ako smo pali, padu smo bili skloni“. Pa tako i Jugoslavija. Posle toga sam prihvatio život u unutrašnjim egzilima što i nije tako loše. Ako već ne možeš da živiš u društvu u kome se prepoznaješ i nalaziš, sa kojim deliš sistem vrednosti, onda je unutrašnji egzil zapravo dosta dobro rešenje. Ne radi se samo o Jugoslaviji kao geografskoj odrednici, već o toj velikoj istoriji nacionalnog ujedinjenja Južnih Slovena, a zatim i jugoslovenske revolucije i NOB-a. Mogu da budem kritičan prema toj istoriji, ali ja nju nastanjujem.
Nije li u filmu profesor književnosti, odnosno njegovi časovi, neka vrsta kontrapunkta? Citirajući velike književnike, on govori da je svaki život dragocen ma čiji bio: “Kako verovati u revoluciju kada ona na kraju uvek bude izdana?”
- Citira stihove Vilijama Blejka. Šta je tu meni bitno i interesantno... Postoji velika razlika između nemačkog i engleskog književnog romantizma. Nemački je bio opsednut idejom nacije i države. Nemačka u tom trenutku nije bila potpuno formirana, a nacionalizmi ovih prostora koji su od osamdesetih počeli da se vraćaju i srušili Jugoslaviju – a koji po mom uverenju su pre svega krenuli iz jedne kulturne kontrarevolucije - imaju veze sa ideološkim elementom nemačkog romantizma. Zato je meni bio interesantan engleski romantizam koji je nastao u trenutku kada je Engleska oformljena kao država, kada ne postoji to nacionalno pitanje, međutim postoji osećanje izdaje i francuske i engleske revolucije. Zato Blejk otvara pitanje kako i dalje verovati u revoluciju ako je ona uvek izdana. Vidovitost Blejka, koja naravno nema veze sa paranormalnim šarlatanstvom, jeste sagledati ono što on zove „carstvo bede“ i „organizacija bede“. Siromaštvo, organizovanu bedu – kako materijalnu, tako i kulturnu, emocionalnu, duhovnu - koju revolucija nije uspela da revolucioniše. Pošto se bavim filmom koji je vizuelna umetnost, koristim se njenim sredstvima. Ta Blejkova ideja mi je vrlo bliska. I tražio sam način kako da ostanem veran toj revoluciji, iako je ona izdana, kroz svoju umetnost koja treba da učini vidljivim to carstvo bede.
Ne živimo li danas u procvatu carstva bede?
- Da, živimo procvat carstva bede i kapitalizam to savršeno organizuje. Sagledati to, učiniti ga vidljivim je jedan revolucionarni akt. Mislim da današnja kinematografija to nedovoljno čini. Ostati veran revoluciji znači učiniti carstvo bede vidljivim i to je ta poetska vidovitost kod Vilijama Blejka.
Kakav je dalji život filma “Lost country”?
- Pre svega, za mene je emotivno najbitnija srpska, a onda i francuska bioskopska distribucija. Krajem godine će izaći i u španskim bioskopima, a 9. oktobra će imati premijeru u pariskom centru Pompidu. I očekuje ga 30 internacionalnih festivala. Krajem oktobra “Lost country” će biti u takmičarskoj selekciji Čikago film festivala gde će se boriti za nagradu Golden Hugo. To je vrlo bitan korak u trci za nominacije za Oskare, u slučaju, naravno, da “Lost country” bude izabran za sprskog predstavnika. U toj trci bismo imali snažnu podršku internacionalnog prodavca filma, Memento, koji je već osvojio nekoliko Oskara za strane filmove – The Salesman (2017) i The Separation (2012), kao i Oskara za najbolji scenario i Oskara za glavnu žensku ulogu. Takođe, Memento ima dugu listu stranih filmova koji su bili nominovani ili u užem izboru za Oskare.
Kurir.rs/ Blic Tatjana Nježić
Bonus video: