Događaji kojima trenutno u svetu svedočimo i prateća geopolitička prestrojavanja su bez presedana još od Drugog svetskog rata i dešavaju se jednom u veku. Istorija se vratila na velika vrata pa su čak i sile koje su dugo bežale od nje, poput Evropske unije, deklamovale u svojim strateškim planovima da treba da odgovore na „zov istorije“. Druge, prave, tvrde, istorijske sile poput Amerike, Kine i Rusije su to uvidele mnogo ranije otpočinjući niz geostrateških megaprojekata za 21. vek, jer ove sile misle sto, ako ne i više, godina unapred.
Kina je 2013. otpočela projekat „Pojas i put“, tj. projekat „Novog puta svile“, kojim se kanila povezati s Bliskim istokom, Evropom, Afrikom i Južnom Amerikom, boreći se za kontrolni paket akcija na svetskim trgovačkim rutama i raskršćima. Amerika nije otpočela ništa grandiozno novo, ali se podstaknuta akcijama Kine i Rusije „probudila“ i izvukla iz fioke neke geostrateške projekte koji su čamili zaboravljeni u arhivama tokom „doba nevinosti“ devedesetih godina, kada se činilo da Amerika uopšte i nema bilo kakvu stratešku konkurenciju. Jedan od tih projekata je projekat pravljenja alternativne mreže kineskom (novom) putu svile, što je upravo obznanjeno na samitu dvadeset najmoćnijih zemalja sveta (G20) u Indiji pre desetak dana, kada su američki predsednik, predsednica Evropske komisije, indijski premijer i niz bliskoistočnih lidera „obznanili“ rad na novom geostrateškom koridoru Indija - Bliski istok - Evropa, svakako konkurentskom onom kineskom. Konačno, Rusija, osim kada je reč o liberalnom periodu pod Jeljcinom devedesetih godina, nikada nije ni odustala da svet gleda geopolitički, a posebno je dodala gas od svetske finansijske krize 2007/2008. godine, kada je otvoreno krenula u ponovnu „pacifikaciju“ orbite bivšeg Sovjetskog Saveza, ovim ili onim sredstvima, čega je rat u Ukrajini samo poslednji, ne nužno i konačni, vrisak.
U čitavom ovom procesu povratka istorije geopolitičke akcije nekih država su skočile u nebesa, poput „akcija“ Turske, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, jer bez njih nema ovog ili onog koridora iz Azije ka Evropi i Africi, što ove države vešto koriste balansirajući između geopolitičkih supersila našeg vremena, održavajući korektne odnose i sa SAD, Kinom i Rusijom, ne odbijajući ni jednu inicijativu koja im se nudi, bez obzira na to da li im se udvara Zapad okupljen u Grupi 7 ili Istok i Jug okupljeni u Briksu, da bi konačno, uz Indiju, bile najpoželjnije „mlade“ svetskih superstrateških mladoženja, što je bilo očigledno na sastanku Grupe 20 u Nju Delhiju pretprošlog vikenda.
Delegacije koje su tamo bile prisutne su naprosto bile supersonične, čak i kada nisu bile najjače jer u Nju Delhiju nisu bili kineski i ruski predsednik, ali su bile prisutne njihove strateške supersonične svite koje su sa supersoničnim strateškim svitama ostalih zemalja vodile ozbiljne razgovore kako i kuda da preusmere istoriju.
Trenutak je strašan, iz perspektive pojedinačnih ljudskih sudbina koje trpe u ovom tumbanju istorije od Ukrajine, preko Bliskog istoka sve do Sahela. Ali trenutak je prelep, iz perspektive istorije i borbe svetskih strateških titana u geostrateškoj svetskoj utakmici koja nikada u prethodnih sto godina nije bila jača ni izazovnija.