U utorak predveče moji obaveštajci sa RTS dojaviše mi preko Vajbera da momentalno batalim sva posla, da stisnem muda, upalim televizor i ogledam must see emisiju posvećenu kontroli banjske štete u kojoj su kao gosti najavljeni: zvezda večeri, spoljni Dačić, guest star Ljilja Smajlović i docent na FPM Despot Kovačević u ulozi epizodiste, mada se docnije, kad je emisija poodmakla, pokazalo da Kovačević najpametnije govori, doduše u retkim prilikama kad je uspevao da dođe do reči od Dačića i Ljilje.
Koja se, pretpostavljam, ponadala da će joj učešće u jednom tako delikatnom vađenju trnja iz mindže povećati šanse za povratak u ofis Politikinog glodura. Avaj, izgleda da Visoki Vučić ima dve konstante u politici: ne da Kosovo i ne da Ljilji glodursko mesto u Rotopalanci.
Bilo je predvidivo da se o političkoj i organizacionoj pozadini banjskog pičvajza neće govoriti - nije se ni moglo govoriti jer se još ništa i ne zna - kao što je bilo predvidivo i da će gosti u studiju RTS dati sve od sebe da odgovornost svale na Kurtija i međunarodnu zajednicu iliti, po Smajlovićkinoj klasifikaciji, „kolektivni zapad“.
U Dačićevoj optici, dakle u zvaničnoj optici - po automatizmu i Smajlovićkinoj - naoružani N. N. građani iz Banjske su „srpski borci za slobodu“.
Na tome je Dačić gradio svoju ofanzivnu odbranu u stilu kmeta Simana. „Pa molim vas“, uskliknuo je Dačić u gnevu, „pripadnici OVK su za Zapad bili borci za slobodu, a srpski borci se oglašavaju ‘teroristima’.“
Čuveni nejednaki aršini. Nesporno. Pravno posmatrano, OVK je devedesetih bio grupa odmetnika. Tačno je da je taj Zapad tu grupu odmetnika smatrao borcima za slobodu, ali ne zato što mu je nešto naročito bilo stalo do slobode kosovskih Albanaca, nego zato da bi servirao hladnu osvetu Miloševiću. Pa naravno, rekao bi Dačić (iako u emisiji nije rekao), to je bilo zato što Zapad tradicionalno „mrzi Srbe“. Wrong.
Bio je to odgovor na Miloševićeva decenijska kurčenja, omalovažavanja američkih ambasadora i općenita napušavanja Zapada. To je na domaćem terenu Miloševiću podizalo ugled do nebeskih visina i donosilo mu mnogo pluseva, ali su mu istovremeno u zapadnim kancelarijama beleženi grdni minusi. Epilog višegodišnjeg kurčenja: bombardovanje Srbije i Miloševićeva smrt u sheveningenskoj buvari.
Dačić je tokom emisije, uz Smajlovićkino sasluživanje, radio isto to. Ne sumnjam da je ubeležio mnogo pluseva na domaćem terenu, ali još manje sumnjam da mu je u zapadnim kancelarijama upisano još više minusa, posredno i Visokom Mestu, posredno i svima nama.
Džaba je krečenje dokazivati srpskim političarima manje-više svih boja da se s moćnicima ovog sveta ne može razgovarati „s visoka“, pogotovo ne rečnikom koji se uobičajio u Srbiji. U svakom slučaju ne bez teških posledica.
Posle Dačićeve govorancije na RTS Zapad će srpske borce za slobodu i dalje smatrati „teroristima“, ne obazirući se na činjenicu da su danas kosovski Srbi u isto tako gadnoj poziciji kao i Albanci devedesetih, i tu više ne bi pomogla ni nemoguća misija okretanja ćurka naopako i upristojavanja vladajućeg antizapadnog narativa. Taknuto-maknuto.