Padobran. Spremnost na adrenalin. Malo hrabrosti i mnogo dobre energije - to je sve što je meni bilo potrebno kada sam zakoračila na pistu Aero-kluba Trstenik. Iskusni piloti su se pobrinuli za sve ostalo što se tiče letenja - obećali su: “Sve će biti najbezbednije moguće”.
Prvo letimo jedrilicom. U ovaj avion se ne ulazi bez padobrana! Leti nisko, na oko 400 metara iznad zemlje, ali bez motora. Podigne ga drugi avion koji ga vuče sajlom, a onda u nekom trenutku pusti. Mesta ima za dve osobe i to praktično zalepljene za sedišta, skoro u ležećem položaju, sa staklom koje je vrlo blizu iznad glava. Zato se sve i fantastično vidi.
Stavljamo padobran i prvo što pitam je: “Da li treba da se plašim”. Ekspresan odgovor: “Ne”. Kažu da sam u najsigurnijim rukama što se tiče instruktora u jedriličarstvu, ali i pilota aviona koji vuče našu jedrilicu.
Pilot, inače i metorolog, Slobodan Đurović koji je upravljao jedrilicom kaže da let treba da bude kombinacija adrenalina i sigurnosti. Da bi ugođaj bio potpun i adrenalin na nivou, morali smo da isprobamo i zaokret na jedrilici. Prvo u levo, a onda u desno. Kada se gleda sa zemlje, zaokret letilice u vazduhu označava pozdrav onima koji su dole.
Jedirilice su, inače, teže od vazduha, nemaju motor i krila su im nepokretna, zato je doživljaj mnogo više poseban od sportskog aviona. Ali je, mnogi kažu, i opasnost veća. - Leteli smo na 400 metara i vremenski uslovi su bili idealni. Najvažnije je biti bezbedan u vazduhu. Ne idemo toliko na adrenalin, koliko na lep stil letenja - kaže Đurović.
Tog dana je bilo više desetina pilota kojima je let jedrilicom sastavni deo života. Tada se na aerodromu u Trsteniku održavao Peti po redu Međunarodni Blanik kup. I ove godine je bio tradicionalno veliki odziv jedriličara iz svih zemalja bivše Jugoslavije. Jedan od takmičara Nikola Jovanovski već je pobeđivao, došao je iz Severne Makedonije i prenosi nam svoje utiske.
- Počeo sam da letim 2005. godine kao pilot motornih aviona, a jedriličatrstvom 2009. To je ljubav. Dva puta sam bio prvak u Trsteniku i dolazim bar dva put godišnje u ove krajeve - kaže Jovanovski.
Zadatak takmičara bio je sletanje na obeleženo ciljno mesto sa što kraćim zaustavljanjem. Pravila su: da jedrilica ne dodirne tlo prvo repom, da se ne sleti grubo, odnosno da se jedrilica zbog jakog kočenja ne nabije na nos. Nije lako! Kao pravi dobri domaćini, piloti trsteničkog aerokluba omogućili su mi još jedan let - avionom pajper. Iskusni pilot Stevan Ignjatović predstavio mi je najlepšu panoramu Trstenika, Vrnjačke Banje i manastira Ljubostinja. Poslužilo nas je divno vreme.
Pilot Ignjatović nema sumnje da je za letenje najpre potrebno srce.
- Ljubav prema nebu, ljubav prema avionu, pa tek onda sve ostalo dolazi. Posle 40 godina letenja u saobraćaju i ja sam se vratio svojoj prvoj ljubavi – letenju na malim sportskim avionima. U Aero-klubu Trstenik su me prihvatili kao najmilijeg – kaže Ignjatović.
Predsednik Aero-kluba Trstenik pilot Goran Bošković kao dete je bio na ovoj pisti, decenijama ga za aero-klub vezuju najdublje emocije. Da bi klub opstao i uspešno radio, neophodno je savladati ogromne izazove, kaže.
- Vazduhoplovni sport je sam po sebi dosta skup, naročito ovaj segment jedriličarstva, na koji mi jako obraćamo pažnju. Sistemi održavanja jednog aviona su vrlo skupi, a svaki mora da prođe kroz to da bi i avioni i piloti bili bezbedni. Sticajem okolnosti, kod nas postoji grupa entuzijasta koji su i spremni i voljni da svoj posao, svoj biznis i svoje kompanije ulože u aero klub, zahvaljujući čemu je on ovakav kakav je danas - zaključuje pilot Bošković.
Aero-klub Trstenik postoji već 70 godina i iznedrio je stotine pilota jer je bio centar za obuku. Svima koji požele da dosegnu visine, rado otvara svoja vrata, baš kao što je i meni.
Kurir/S.Slamnig