Gostujući u novoj epizodi kultne emisije "Mojih top 11", jedan od najvećih fudbalskih virtuoza sa ovih prostora Dejan Savićević otkrio je mnogo zanimljivih detalja iz svoje karijere do sada nepoznatih široj javnosti.
Pre svega o svom prelasku iz Budućnosti u Crvenu zvezdu i vojničkim danima u kasarni na Topčideru.
- Interesovanje Crvene zvezde počelo je još u zimu 1986. godine. U trku se kasnije uključio i Partizan, koji je nudio približno iste uslove, ali je išao na kartu tatine ljubavi prema crno-beloj boji. Vlada je bio partizanovac, dok su moje simpatije od malih nogu bile vezane za Crvenu zvezdu. Na kraju su ga politički stisli i morali smo da odemo u Beograd na razgovore s Partizanom. Znate kakva su vremena bila, nisi smeo da se zameriš partiji i komitetu. Otišli smo reda radi, čisto da ispoštujemo formu i da tatu ne dovedemo u nezgodan položaj. Sastanak je organizovan u stanu generala Lončara, koji je živeo u zgradi prekoputa stadiona u Humskoj. Bili su tu Zečević, Bjeković i Gajica Đurović, rekao sam im da sam dao reč Zvezdi i da je to za mene zakon - rekao je Savićević.
Ni hrvatski klubovi nisu sedeli skrštenih ruku.
- Zapravo jedan klub, jer se Dinamo nikad nije interesovao, i to mi je bilo čudno. Nažalost, Ćiro je umro, a nikad ga nisam pitao kako je moguće da je samo Dinamo ostao nem na moje fudbalske čarolije. Hajduk je nudio bar 30 odsto više od Zvezde i Partizana. Bukvalno sam mogao da rešim egzistenciju i budem miran do kraja života. Ipak, Beograd mi je u svakom smislu reči bio bliži od Splita, nijednog trenutka nisam imao dilemu. Zbližio sam se s Nastadinom Begovićem, koji je rodom iz Kosića u okolini Podgorice i često je sa svojom majkom dolazio u našu kuću, donosio nam poklone, postao veliki prijatelj naše familije. Ne bih imao obraza da ga prevarim i pogazim reč koju sam dao njemu i kompletnom rukovodstvu Crvene zvezde.
Za razliku od većine vedeta jugoslovenskog fudbala koje se uoči važnog transfera nisu izjašnjavale o svojim navijačkim emocijama ili su ih menjale u zavisnosti od toga kom su klubu bliže u datom trenutku, Dejo je od starta zauzeo stav da samo Zvezda dolazi u obzir.
- Prelazni rok je počinjao 20. juna, a oni su mi pet dana pre toga uručili poziv za vojsku. U to vreme si morao lično da se pojaviš u prostorijama Saveza da bi potpisao ugovor i pokušali su na sve načine da me dovedu u bezizlaznu situaciju. Zato smo Pančev i ja potpisali bukvalno u minut posle ponoći 20. juna. Uspeo sam da pomerim vojsku sa 15. na 17. jun i tri dana se krio kod Bege u vikendici u Grockoj. Kad smo ušli u zgradu Fudbalskog saveza Beograda, morali smo stepenicama do trećeg sprata, jer Cvele ništa nije prepuštao slučaju. Rekao je nikako liftom, šta ako se zaglavi? Dole u Deligradskoj već su stajala vozila vojne policije, sve je bilo spremno za naše hapšenje. Ali ja sam 20. juna, tačno u zakazano vreme, bio ispred kapije kasarne na Topčideru.
Usledilo je ono: "Druže pukovniče, vojnik Savićević Dejan javlja se na raport."
- Nisam se previše isticao radom, jer mislim da je vojska bila čist promašaj. Šta sam ja naučio u vojsci? Ništa. Imali smo dva pucanja za godinu dana i to je sve. Kažu škola života, naučiš se redu i disciplini. Pa ja sam i u klubu bio u vojnom drilu. Pripreme, karantini, utakmice. Drugi odlučuju kad ideš u krevet, kad ustaješ, kad jedeš. Eto, Peđa Mijatović nije bio vojnik, njega je to zaobišlo. I šta mu fali? Pančev je tražio Niš, jer mu je blizu Skoplja, da familija i tadašnja cura Ana mogu češće da mu dolaze u posetu. Ja sam više voleo Beograd, ali nisam računao da će tako brzo da me pošalju dalje. Ovi iz Partizana, kad su shvatili da smo ih izradili, nameste mi posle 17 dana prekomandu u Skoplje. Pre zakletve, protivno svim pravilima službe. To je najbrža prekomanda u istoriji JNA. Srećom, dozvolili su Vojkanu Meliću da mi drži individualne treninge i da me sprema za mečeve protiv Dandalka i Milana u Kupu šampiona.
Sve je bilo lakše kad je Miljan Miljanić, u dogovoru s načelnikom Generalštaba Stevanom Mirkovićem, osmislio sportsku četu i oformio tim koji bi i u jugoslovenskom prvenstvu bio među kandidatima za šampionsku titulu.
- Strašna ekipa: Boban, Pančev, Bogdanović, Pantić, Čelić, Andrijašević. Postojale su norme i kriterijumi, morao si da zaslužiš mesto u fudbalskoj četi. Milko Đurovski, Asanović i Peđa Jurić nisu prošli filtere, Miljan je rekao: "Ko ne ume da bude uzoran vojnik, ne može da bude ni fudbaler." Okupljali smo se u hotelu "Palas", odatle išli na turnire širom zemlje. U zagrebačkoj Kutiji šibica protiv Dinama i Hajduka, posle u Jajcu na proslavi Dana republike. Ali u kasarni je bilo smešno. Jakovljević i ja u istoj četi, posle jutarnje smotre, svi sa šinjelima i čizmama, samo nas dvojica u civilki i patikama. Jednog jutra je došao neki pukovnik i, kada nas je video, poterao nas je sa piste da ne kvarimo ostale vojnike.
Sa piste, pravo na San Siro. Kao u bajci.
- Stanković je za Sport izjavio da mu ne trebaju ni Pančev ni Savićević. Uhvatio sam se za glavu i odmah zvao Begu. Kažem: "Bego, reci Stanetu da me ne interesuje da igram, bitno mi je samo da se maknem iz kasarne. Ako treba, uhvatiću se za mišić na poslednjem treningu i ne moram ni da budem u protokolu." Dolazimo na sastanak pred utakmicu, Stanković čita sastav i stavlja Bursaća levo. Ništa mi nije bilo jasno. A ko će u špic? Kad je rekao Savićević, umalo nisam pao sa stolice. Kaže: "Ti budi gore, kreći se, probaj da zadržiš loptu." Ja slušam, ne verujem. Pitam Piksija: "Da li je ovaj normalan, nema rezona da počnem pre Mrkele, koji je tri dana pre toga pružio fenomenalnu partiju protiv Dinama." Da sam znao ranije, molio bih ga da ne igram, ali kako sada da mu kažem da ne smem na teren. Bio sam zatečen, zato sam i odigrao daleko ispod svojih mogućnosti.
U revanšu je zablistao punim sjajem, a pas koji je odigrao ka Stojkoviću za izjednačenje rezultata svojstven je samo istinskim genijima fudbalske igre.
- To je ono što sam oduvek imao u sebi. Dar majke prirode koji sam usavršio u blatu livade Đećevića. Tamo nije bilo sudije da mi svira faul, da me štiti od nasrtaja i grubih startova mojih drugara. Morao sam da se borim, da tražim brza rešenja. Ne postaje se veliki fudbaler na travi i parketu, nego na betonu i po blatu. Ja sam mnogo fora sa malog fudbala preneo na veliki teren, tako i taj pas koji je Piksija spojio s golom Milana. Ne viđa se često završni pas sa centra igrališta, ako me razumete šta hoću da kažem - nasmejao se šeretski Dejan Savićević.
Kurir sport