Novinar Ivan Radovanović na Sajmu knjiga u Beogradu predstaviće svoj novi roman "Kreće se lađa francuska". Nakon veoma uspešnih knjiga "A sada, nešto sasvim drugačije: Isak Deus i njegovi izveštaji iz prašine", "Dubrovnik" i "Peti oktobar", sada se odvažio da piše o Prvom svetskom ratu.
"Kreće se lađa francuska" predstavlja dve povezane priče – jedna koja započinje u Nantu i druga koja svoj početak ima u malom srpskom selu Rudincu, o čemu govori za Kurir.
Veliki rat deluje kao istrošena tema u srpskoj književnosti. Kako ste uspeli da pronađete iz naše istorije gotovo neispričanu priču i napišete novi roman?
- Gospodin slučaj je sve sam odradio. Bio sam na Krfu, na letovanju, bez ikakve želje da se bavim istorijom, a onda sam naleteo na Željka Popovića, vlasnika Srpske radnje koja se nalazi tik pored našeg muzeja, i on me je opseo i tom i drugim pričama. Kada sam je čuo, pročitao je u knjizi koju mi je on dao, nisam više od nje mogao da se odvojim.
Nekako sam osetio obavezu da se bavim tom temom. Zašto, nemam pojma. Možda zbog iznenadne svesti o tome da u tom moru na koje sam sa svojom decom došao da se kupam leže neka druga deca, nevina, ni za šta kriva, i da je na nama da nešto o tome zabeležimo, kažemo.
Možda zbog nekog čudnog osećaja krivice nevezanog za bilo šta ovozemaljsko, nego za kosmičko, onostrano, koji me je terao da se nekako iskupim za nešto što nisam sam uradio. Ali Mi, čiji sam ja deo, jesmo. Mi smo naslednici ljudi koj su tu decu, greškom, glupošću, ili sticajem okolnosti, što je nekako sasvim svejedno, pobili. Mi smo ih, na kraju, namerno, zaboravili. Jaspers je taj osećaj koji posle toga nastane nazvao - metafizičkom krivicom. Valjda je to.
Ko je krivac što se malo znao o Propasti srpskih regruta? Bilo je mobilisano 1915. više od 40.000 tinejdžera i poslato u rat, a samo njih nekoliko stotina je preživelo i stiglo do Vida?
- Regrutovano ih je i mnogo više pošto je reč o tri godišta, a svako je davalo oko 40.000 regruta. Mnogi od njih su pobegli, mnogi nestali, najveći broj je umro, od gladi, zime i boleština koje su ih napale. Posle rata je formirano nekoliko komisija koje je trebalo da se bave "Propašću srpskih regruta", ali se od svega toga odustalo, od ovog i drugih slulčajeva, u aprilu 1920. godine, ukazom koji je počinjao rečenicom: "Imaju se predati zaboravu..." I tačno to se i dogodilo. Zašto, ne znam. Verovatno je taj teret bio pretežak. Nekom novom svetu, novoj državi koji su tada nastajali mnogo više su bila potrebni heroji, slava, junačka dela, nego mrtva deca.
Neki put čak pomislim kako je Jugoslavija nastala na srpskoj grižoj savesti, kao opravdanje za besmislene žrtve koje smo položili, za greške koje smo napravili. Nekako, bez pravljenja te nove, mnogo veće države, kakvog bi smisla imalo sve to, sve žrtve, golgota kroz koju smo prošli izgubivši bukvalno sopstenu budućnost. Naravno, daleko od toga da se ona samo time da objasniti, ali... Zato sam, u knjizi, i citirao Ljubu Davidovića, koji je i sam izgubio sina u tom ratu, i njegovu rečenicu, izgovorenu u trenutku kada je stigao na Vido, kao član državne generacije: "Da li smo ovim platili povećanje otadžbine..."
Ima li i u romanu biografskih elemenata? Da li će se lako u njemu prepoznati i današnji tinejdžeri?
- Mojih lično, ne, pošto ja ne znam da je u mojoj porodici bilo učesnika u tom ratu. A kada je reč o likovima, svi su uglavnom izmišljeni, ali na osnovu biografskih podataka stvarnih učesnika u tom pomoru. Tinejdžerima ne znam šta da kažem osim da nije na njima nego na nama da ih naučimo tome da je rat besmislena rabota, mračna, krvava, i da se svaki, ali baš svaki rat svodi na ubijanje dece. Svoje i tuđe. Zato je ovo knjiga za roditelje, pre svega. Zato je ovo i knjiga za one koji odlučuju, o svojoj i tuđoj deci. U njoj nema mitologije, nikakvog patosa, nema opravdanja za rat.
Trudio sam se, a video sam i sam rat i kako to izgleda, da ga oljuštim, skinem sa njega sve slojeve kojim ga ljudi naknadno boje svetlim bojama i glorifikuju i prikažem onakvim kakav stvarno jeste. A smrdljiv je. Pun mrtve dece. Naše i tuđe. Oni koji pripremaju rat, i to se vidi u knjizi, pripremaju i vojnička groblja. Za one koje u rat šalju, ali nikada i za sebe.
Koliko je bilo teško pisati i razmišljati kao dečak Aleksa Teofilović, a koliko kao kapetan broda Žan Le Tankuf?
- Verovatno bi sada trebalo da se pravim važan i pričam da je bilo teško, ali bih lagao. Toliko sam bio posednut, toliko sam ušao u tu priču, da je nekako izlazila sama od sebe, iz stomaka više nego iz glave. Što bi rekli, sama se napisala. Za neka dva meseca. Aleksa je nastao na osnovu čuvene fotografije Umirući srpski vojnik, a Le Tinkuf je stvarna ličnost, zaista je bio kapetan broda Sveti Franja Asiški, broda koji je polagao tu decu u more, ali sam, ne samo zbog nedostatka podataka o njemu, za knjigu stvorio nekog svog Le Tinkufa. Cela knjiga je praćenje njihovih paralelnih puteva, do konačnog susreta, do nestanka, fizičkog i mentalnog, i jednog i drugog.
Razmišljate li o ekranizaciji ovog dela? Ko biste voleli da snima film ili seriju po vašem romanu?
- Nisam razmišljao, ali moj drug Milorad Milinković koji je među prvima i video rukopis i dao mi niz dragocenih saveta jeste i to još dok je knjiga nastajala. Tako da, ako se ikada desi, Milorad će to da radi.
Kurir.rs