Opanci, vezene vunene čarape i šajkača, a nad usnama dugi crni brkovi. Jedan podigao šaku iznad očiju, gleda u u daljinu. Upeklo. Iza - kola za vuču topova, škola, pod nogama kamenje i trupci, a gore se bele vrhovi Alpa - to je kod nas dosad neviđena slika zarobljenih Srba u Prvom svetskom ratu, i to na Alpima, gde su mnogi skončali od gladi i robovskog rada, a njihovi potomci i ne znaju da su im kosti čak na severu Italije.
Ova vredna svedočanstva o gotovo nepoznatoj stranici srpske istorije upravo su pred nama u Konaku kneginje Ljubice u Beogradu, na izložbi "Od Balkana do Trentina. Odiseja srpskih zarobljenika tokom Prvog svetskog rata".
Kastelano - pitoreskno selo u opštini Vila Lagarina, u pokrajini Trentino, koje ime dobi po zamku, imalo je svega 500-600 stanovnika kada je u njega dovedeno oko 500 srpskih zarobljenika iz austrougarskih logora. Sever današnje Italije, pa i taj kraj, pripadao je Austrougarskoj monarhiji, a upravo tu na severu bila je i linija fronta između te carevine i Italije. Bilo je zarobljenih i Rusa, Rumuna, ljudi svih nacija, o čemu svedoči i izložba, ali Srbi su imali najgori tretman.
- Tokom prve zime rata ovde je boravilo oko tri stotine srpskih zarobljenika. Gladni, očajni, pocepane odeće, bez zaštite na prozorima, spavali su na goloj zemlji - piše na fotografiji dvorca strave, koji je paljen nakon rata, a potom obnovljen i dan-danas je tu.
Sa zidina istog tog dvorca Austrougari su preminule Srbe bacali u provaliju. A Srbi su u pet ujutru peške kretali na vrh vrleti, na više od 2.000 metara nad morem, gde su klesali stene i krčili put kako bi Austrougari tu izvukli topove. Umrle gore, u mukama, zakopavali su malo niže u šumi, a zahvaljujući dvojici lokalnih istoričara iz obližnjeg Rovereta Mauriciju Maniki i Klaudiju Toneliju, više od veka kasnije tu je i nađeno srpsko groblje. Da je naše, odmah se videlo po dinarima i dugmadima s uniforme... Srbija im je ovog leta, zajedno s prijateljima iz Italije, podigla spomenik, ali i obeležila Srpsku stazu, kako je i danas zovu, kojom su išli na najteži rad, a mnogi i u smrt. Samo sedam imena srpskih stradalnika nađeno je u lokalnoj parohiji. Ostali su neznani junaci.
Pred Beogradom su i fotografije Srba koji usred zime cepaju drva u dolini Čei, kao i iz leta 1916. iz Rovereta, za vreme predaha. Do ovog blaga iz albuma austrougarskog vojnika, kako je rekao Manika na otvaranju izložbe, došlo se sasvim slučajno.
- Priča o srpskim zarobljenicima se prenosi s kolena na koleno u Kastelanu. Moja baka je uvek naglašavala koliko su patili i kako su tretirani na najgori mogući način. Lako je pričati o pobednicima i herojima, ali uvek su zaboravljeni zarobljenici - kazao je Manika i dodao da su s Nikolom Selakovićem, ministrom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koji je u julu i otkrio spomenik Srbima, dogovorili da Kastelano pohode mlade srpske generacije - da znamo i da ne zaboravimo.
A Selaković je za interniranje naših vojnika na sever Italije čuo u Velikom Međeru, na jugu Slovačke, gde je bio ogromni austrougarski logor i gde je kosti ostavilo oko 6.000 Srba. Ali i odakle su mnogi oterani na severnoitalijanski front da grade puteve, kopaju rovove... U Kastelanu su ih "dočekali" žene, deca i stari, vojno sposobni muškarci bili su na frontu.
- Ovo je priča o bolu, ali i ljudskoj veličini. Zamislite, imate žene, decu i stare i imate više od 500 ratnih zarobljenika koji su vojno sposobni muškarci, koji dolaze u neprijateljsku sredinu i ostaju u divnom sećanju. Koliko su čestiti bili ti naši preci! I koliko je ta lepa slika o srpskom imenu ostala i opstala duže od veka - rekao je Selaković na otvaranju, kom je prisustvovao i ambasador Italije Luka Gori, i dodao:
- Videćete ovde gedže i brke sa šajkačama na vrhu Alpa kako rade teške poslove daleko od otadžbine. U njima je ne samo primer junaštva i rodoljublja već i iskonske veličine, na koju valja da se ugledamo. Ovim vrednostima valja da vaspitavamo našu decu i buduća pokolenja!
Kurir.rs/J. S. Spasić