Izrazi stara i nova Evropa ne označavaju razliku između istorijskih razdoblja, već imaju čisto strateško značenje. Naime, prilikom intervencije Sjedinjenih Država u Iraku 2003. godine Nemačka i Francuska su bile rezervisane prema toj akciji, pa su od čuvenog američkog ministra odbrane Donalda Ramsfelda bili okarakterisani kao „stara“ Evropa, kojoj nedostaje snage i energije da prati novi svet, dok su oni koji su podržavali tu akciju, poput baltičkih država, Poljske, Češke ili Rumunije, bili okarakterisani kao „nova“, sveža Evropa.
Od tada se u strateškom smislu pod „starom“ Evropom počeo podrazumevati onaj stari, tradicionalni deo Evropske unije koji ju je i začeo, a pod „novom“ bivše komunističke zemlje koje su postale deo EU i NATO i možda baš zbog iskustva s realsocijalizmom prilježnije shvatile prava i obaveze u liberalnom bloku u koji ih je istorija konačno smestila.
No, u „novoj“ Evropi liberalizam je kratko bio slatko voće, da bi se nakon nekog vremena stvari počele pomerati ili ka konzervativnom polu (kao u Poljskoj i Mađarskoj) ili ka onom reformsko-socijalističkom (kao, na primer, u Slovačkoj), a ovi polovi su se vratili koncepciji nacionalnog interesa umesto da ostanu pri ideji liberalnog internacionalizma. Mase ko mase, slabo razumeju liberalizam, te uvek pre ili kasnije traže neke jače (populističke) začine (hleba i igara) kako bi bile mirne. Tako je počeo čuveni iliberalni talas u novoj Evropi, kako su se o tome izražavali profesori i analitičari, što je manje bilo bitno u nekom teorijskom, a mnogo više u praktičnom smislu, jer ovo nije izazvalo samo napetosti između „stare“ i nove“ Evrope, već i napetosti između samih država „nove“ Evrope.
Na primer, Poljska je prošle godine zatražila plaćanje ratne odštete od Nemačke zbog Drugog svetskog rata, što je Nemačka odbila misleći da je taj problem rešen ugovorom iz 1953. godine, kada je tadašnji Sovjetski Savez prisilio Poljsku da se odrekne ratnih reparacija kako bi rasteretio svoje čedo, tadašnju tzv. Istočnu Nemačku. Tako je pravi apsurd istorije da su Nemačku od plaćanja ratnih reparacija spasli upravo Sovjeti i istočni blok.
No, tu istorijski apsurdi ne staju, pa je zadnji od njih što je Poljska, koja je do juče bila glavni i najvažniji saveznik Ukrajine, zapretila da će početi da joj uskraćuje podršku zbog spora oko jeftinog ukrajinskog žita, koje je počelo da ugrožava poljske poljoprivrednike.
Konačno, morala je da reaguje i „učiteljica“, tj. Amerika, koja i dalje drži „zlatnu akciju“ i kontrolni paket evropske politike i koja uvek iznova „pegla“ odnose između „stare“ i „nove“ Evrope, kao i između pojedinih država koje bi da se otmu evroatlantskom savezništvu, što još uvek nije ni lako ni bez izvesnih strateških rizika.
Tako da će i „stara“ i „nova“ Evropa nastaviti da laviraju između nacionalnog interesa za koji će se evropske države boriti onoliko koliko mogu i moraju i pažnje da se preterano ne zamere Americi, koja je još uvek „učiteljica“ u kontinentalnom razredu. Naći ravnotežu između to dvoje, između sopstvenog nacionalnog interesa i suptilnosti u odnosu sa velikima, prava je umetnost za sve evropske države, a posebno za Srbiju nakon najnovijeg darmara na Kosovu i Metohiji, čime je naš domaći zadatak čak i teži od zadataka „stare“ i „nove“ Evrope.