Naš narod je poznat po obilju poslovica veoma korisnih za istoriju i život, ali je još poznatiji po tome što - uz izuzetak poslovica „Pognutu glavu sablja ne seče“ i „Vezuj konja gde ti gazda kaže“ - ne daje pet sitnih para za narodnu mudrost.
Uzmimo primer poslovice „Gde je mnogo kuvarica, čorba je preslana“. Da su se drevni oci naše države i potonji nastavljači njihovog dela (manje-više svih vremena i boja) držali te poslovice, s vremenom bi dokonali da petljanje osoba bez političkog legitimiteta u državna posla neprestano podriva državu koju bi da ojačaju i - ako bog da - prošire.
Pišući o bespućima naše povijesne zbiljnosti, ponekad sam u zajebanciji znao da napišem da je Srbija promenila sva postojeća državna uređenja osim džamahirije i džuče. Menjam iskaz. Stvarno politički sistem Srbije - ne onaj papirološki - veoma je nalik džamahiriji, u kojoj su svi građani bili narodni poslanici, ambasadori, da ne dužim, obavljali su, bar na papiru, sve dužnosti osim vrhovne dužnosti Gadafija.
Pre tačno deset godina u jednom intervjuu sam Visokom Mestu postavio sledeće pitanje: da li ste saglasni da se nacionalni i državni interesi ne moraju nužno poklapati. Visoko Mesto se teoretski saglasilo. Ali znate kako to ide... Teorija kopa rupu i čeka da stvarnost u nju upadne. Naša stvarnost u tu rupu nije upala, ali je upala u mnoge druge.
Tako to biva kad se država postavi kao „srpska stvar“, a ne kao bezlični sistem uređivanja društvenih odnosa. U tom slučaju se svako ko je Srbin i srpskoga roda i ima određene ambicije smatra ovlašćenim da se petlja u državne rabote, a da sve bude gore, država ih u tome još i ohrabruje, često potpomaže, a ponekad i plaća. I za to plaća večitom nedovršenošću.
Ako ste mislili da su Arkanovi „tigrovi“, Beli orlovi i JSO u stanju odmetnutosti presedan, pogrešno ste mislili. Već do druge polovine 19. veka raznorazne četničke formacije „pomažu“ državi Srbiji da oslabi otomansku vlast. U tome su donekle i uspevale, ondašnje vlasti su ih potpomagale i nagrađivale, proglašavale junacima, nevolje su nastale kad je oružje utihnulo i kad država više nije mogla da kaže „ne“ junacima, koji nisu baš bili skloni vladavini prava.
Država nije servis za ispunjavanje narodnih želja - čitaj: želja samozvanih narodnih tribuna - država je mehanizam za transformaciju narodnih masa u naciju. U dovršenoj državi državnim poslovima se mogu baviti isključivo lica sa političkim legitimitetom stečenim na izborima, što će reći: 1. poslanici i predsednici ili 2. lica kojima je legitimitet delegiran, ministri, premijeri, ambasadori itd.
A pogledajmo na jednom recentnom primeru kako se to radi u srpskoj praksi. Akademik V. Krestić, nezadovoljan poslovima i danima jednog episkopa SPC, čvrsto uveren da ima opštenarodni legitimitet, odlazi kod Porfirija i traži smenu episkopa.
To je još belo perje ako se prisetimo da je Dobrica Ćosić, bez ikakvog legitimiteta, zapovedao vojnim jedinicama i na kraju, kad je sve zasro, bio nagrađen kratkotrajnim delegiranim legitimitetom. Na kraju je, kad ga je Šešelj degažirao iz prezidencijalnog ofisa, izjavio da ga je istorija prevarila. Lako se može dogoditi da nas sve džumle ponovo prevari.