Nadam se da ću nekada uspeti i da ekranizujem potragu za korenima.
Autor i voditelj emisije "Kojekude po Srbiji" Vukašin Grozdanić i ove jeseni najavljuje dobru zabavu gledaocima Kurir televizije koji mu posle dobrog nedeljnog ručka ukažu poverenje. Dok ističe kako mu je čast da uđe u naše domove sa svojim novim avanturama, ovaj novinar obećava da će i u narednim epizodama prikazati zanimljive ljudske priče, lepote, nepravde, neobičnosti i kontraste. Ljude koji su koračali i koji koračaju Srbijom.
Kako danas reaguju sagovornici širom zemlje na vas i vašu emisiju?
- Najvažnije mi je da su zadovoljni, da nisam izneverio njihovo poverenje i da sam sa većinom u neposrednom kontaktu. Penzija je daleko. Najbolji marketing je od usta do usta, pa se tako dešava da mi bivši učesnici u emisijama priteknu u pomoć i spoje sa zanimljivim ljudima, koje je pitanje da li bih pronašao i kada. Skoro sam zvao jedno mesto s nadom da ću snimiti emisiju o njemu. Žena koja se javila bila je uzbuđena i zbunjena jer prati emisiju, a ja sam se zbunio na njeno zbunjivanje. To je bilo veoma zbunjujući, ali sjajan trenutak koji ću dugo pamtiti. Iako se trudim da početak emisije bude prepoznatljiv, svaka nova epizoda je vrsta promene, jer se nikada ne zna gde će me igra odvesti.
Koja vas je priča dosad najviše emotivno pogodila?
- Konstantan je osećaj istovremene sreće i tuge. Volim emotivne priče, iz njih pokušavam da izvučem pouku za sebe. Na primer, priča o malo poznatom Vladimiru Fijatu, njegovom životu, ranjavanju, prelasku Albanske golgote, naterala me je da se zapitam koliko sam razmažen. Često sebi postavljam pitanje kako bih se poneo u toj nekoj situaciji. Odgovor me tera da se trudim da budem bolji. Isto je i s porodicom Familić iz Molovina, koji su terani u logore. Otišli su u smrt s pesmom na usnama. Pazite, to nije mit, to je istinita priča. Koliko god nas nervirala svakodnevica, koliko god imali problema, treba da naučimo da slavimo život. Koliko god to bilo teško.
Favorizujete li neki deo Srbije možda, na primer onaj odakle potiče vaša porodica?
- Favorizujem srdačne, predusretljive, iskrene, nasmejane ljude, koji su spremni da svoje znanje, šarm i duh podele sa mnom. Ljudi su najveće bogatstvo koje stičem radeći emisiju. Nadam se da ću nekada uspeti i da ekranizujem potragu za korenima. Došao sam do dvanaest prezimena koji se slivaju u mene jednog, to je komplikovan i dubok odgovor.
Šta je ono što ste saznali o našoj zemlji tokom rada?
- Saznao sam koliko malo znam. U svakoj epizodi saznam nešto novo, zato smatram da je nacionalno blago usmeno predanje. Čak i banalne stvari, koje su nam svima pred očima, umeju da zasijaju tek kada ih sagovornik osvetli. Recimo, Viminacijum je bio na obali Dunava, sada je udaljen kilometar i po, što znači da i Dunav, kao i ostale reke, menja svoj tok. Nisam znao za kurcšlus koji je nastao kada je Vuk Stefanović Karadžić napravio današnju azbuku. Zbog jednog slova, greške u administraciji, dva rođena brata više nisu bila braća po papirima. Zato danas imamo Stajiće i Staiće, koji su verovatno rođaci. U svakom slučaju, zbog emisije mi je tok istorije mnogo jasniji nego pre. Imam osećaj kao da slažem veliku slagalicu i kada pronađem deo koje se uklapa, onda sav zatreperim, kao malo dete. Ako sam ja prvi put saznao za to, znači da ima i drugih koji to prvi put čuju.
Učite li na tom terenu i na sopstvenim greškama?
- One su sastavni deo života i ne treba ih se stideti. Teraju nas da se dalje razvijamo i budemo što bolji. Mislim da je hrabro priznati ih. U ovom poslu, nakon pregledavanja jednog istog snimka po 100 puta, oči se umore i mozak radi na rezervi, pa je poželjan novi par očiju i svež mozak, da odgleda i kaže šta treba dodatno "secnuti" i izbaciti iz emisije, a kod mene završi u epizodi. Opet, da mi je neko pre koju godinu rekao da ću znati da se služim montažom i da koristim kameru, ne bih mu poverovao.
Ima li interesantnih sudbina koje su povezane?
- Kada mi se neko svidi ili kada neku ličnost iz javnog sveta osvetlim i zavolim, pogledam da li smo delili planetu. Tako sam se skoro podsetio da smo se Pavle Vuisić i moja malenkost mimoišli za 25 dana.
Da li su vam česta putovanja naporna ili su najlepša strana posla?
- Ujedno su i naporna i najlepša. Često se desi da se trči od sagovornika do sagovornika, da se jede na brzinu, u kolima... Samim tim, nekada se vraćam kući s glavoboljom. Uvek se setim kako sam upao u potok pa sam se sa snimanja Fruške Gore vratio blatnjav, mokar, ugruvan, umoran i iznuren. Pogledao sam se u ogledalo, u tu jadnu i bednu priliku, i osetio da mi je duša ispunjena. Niko me nije terao da sanjam o putopisima. To je moj poziv, to volim.
(Kurir.rs / TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)
Bonus video: