Glumac Bogdan Diklić je jednom prilikom gostujući na tribini u okviru "Leskovačkog internacoionalnog festivala filmske režije" ispričao šta se sve dešavalo na snimanju serije "Grlom u jagode", ali i filmova "Nacionalna klasa" i "Maratonci trče počasni krug".
GRLOM U JAGODE
"Bio sam na trećoj godini glume. Išao am na dva probna snimanja. Na prvom sam bio katastrofalan, uplašio sam se. Srđan Karanović, reditelj, nije hteo da me uzme. E, sad postoje tri teorije – ili ga je Goran Marković nagovorio da me pozove još jednom, ili Dragan Kresoja, pomoćnik reditelja u seriji ili Živko Zalar, direktor fotografije. Možda su sva trojica. Onda me je Srđan zvao na drugo probno snimanje. Izdvojio me u jednu kancelariju, razgovarao sa mnom, opustio me. Imali smo scene Branko Cvejić i ja. Tako sam dobio tu ulogu", ispričao je Diklić.
Kako kaže imao je sreću da su sve kolege u seriji imale veliko strpljenje za njega, koji, kako ističe, nije ništa znao znao.
"Sećam se jednog od prvih dana snimanja kada mi je direktor fotografije u jednoj grupnoj sceni rekao:
- Dik, jel vidiš kameru?
- Ne.
- E, pa ne vidi ni ona tebe.
To je bila prva lekcija", prisetio se Diklić.
Napominje da su se družili i posle snimanja, išli na večere.
"Ja sam se šlepao pošto sam bio student. Mislim, zvali su me, častili me. Desila su se i velika prijateljstva koja su ostala do danas kao što je moje sa Mikijem Manojlovićem", ispričao je Diklić.
NACIONALNA KLASA
"Tada sam imao 25. godina. Taj film je nešto za šta sam ja veoma emotivno vezan. Sve svoje poslove pamtim po atmosferi na snimanju, po jednom uzajamnom razumevanju i entuzijazmu. Zazvučaće kao fraza ali mi smo zaista bili porodica", rekao je Diklić i nastavio:
"Repliku iz filma – hteo sam da vidim koliko može da razvije – sam ja smislio dok smo snimali scenu. Za onu scenu gde ja pevam “Ne spavaj mala moja” od “Bijelog dugmeta” u scenariju piše – Mile peva kao da ga kolju."
Kaže kako će tu scenu pamtiti i po tome što je otac došao da ga poseti na snimanju.
"On me je jadan pozvao posle nekih sat, sat i po i rekao mi da bi on da ide kući.
- Šta je bilo tata, jesi li žedan?
- Ne mogu ja ovo. Vi taman krenete, ono naiđe avion. Vi opet krenete, nego vozi onda motor.
I otišao je kući", ispričao je Diklić.
MARATONCI TRČE POČASNI KRUG
"U onoj sceni posle merenja, kad me Bata Stojkovićbije desilo se da kada smo snimali on uzme i zvekne me pesnicom u glavu. I ja se srušim. Nokautirao me. Nije znao uopšte, mislio je da ja igram pa je krneuo da me udara nogama. Onda je Boža Nikolić zaustavio simanje. E onda sam ja taj nokaut kasnije zloupotrebljavao. Bata mi je nosio sendviče, supice, kupovao cigarete", rekao je Diklić.
Kaže kako je imao tu privilegiju da odlazi u kuću Paje Vuisića.
"Divio sam mu se u svakom pogledu. Bio je veoma obrazovan, pedantan, toliko srdačan. Često je kuvao. I samo me pozove – Diko, dođi na plac pravim papke u saftu. Kad mi je umrla majka prvo što sam uradio kada sam se vratio sa sahrane u Beograd ja sam se javio Paji Vuisiću. Ćutim ja, ćutim on.
- Pajo, ja sam…
- Ajde dođi na plac.
Bio je sam kraj marta. Ćutimo. Onda Paja uzme meraklijske čašice, naspe meni i njemu, prospe malo i kaže:
- Neka joj je laka zemlja. E moj Diko, svi ćemo polako…
Paja je umro posle 6 meseci", ispričao je Bogdan Diklić.
(Kurir.rs/MONDO)