Dragan Stojković Piksi uskoro bi mogao da postane prvi selektor reprezentacije posle 30 godina koji će na klupi nacionalnog tima završiti dva ciklusa kvalifikacija.
Ako Piksi ostane na klupi "orlova" i posle mečeva protiv Mađarske (subota, 14. oktobar, 20.45, Budimpešta) i Crne Gore (utorak, 17. oktobar, 20.45, Beograd), imaće priliku da privede ovaj ciklus kvalifikacija kraju i da Srbiju posle Svetskog odvede i na Evropsko prvenstvo.
Pre njega, dva vezana kvalifikaciona ciklusa na klupi nacionalnog tima uspeo je da veže legendarni Ivica Osim. On je vodio Jugoslaviju od 1986. do 1992. a kao selektor nacionalnog tima nastavio je da gradi status legende. Imao je nadimak Štraus sa Grbavice, preminuo je prošle godine i kada smo videli ko se sve opraštao od njega uočili smo i kolika je veličina bio! Osimova životna priča je više nego zanimljiva, a mi ćemo vam je u nastavku teksta otkriti.
Svi se sećaju vremena kada je Ivica Osim bio selektor fudbalske reprezentacije SFR Jugoslavije na SP u Italiji 1990. godine. I čuvene utakmice protiv Argentine. Ljubitelji fudbala sa ovih prostora nikada neće prežaliti taj nezasluženi poraz od Maradonine Argentine posle penala. Ostali smo tada bez plasmana u polufinale, ali smo se uzdignutih glava vratili kući...
Novinar Saša Ibrulj za portal "Telegram.hr" napisao je fantastičan osvrt na bivšeg selektora Jugoslavije Ivicu Osima, a mi vam ga prenosimo u celosti:
- Niko to nije ispričao, niko nije zapisao i verovatno niko nikad i neće. Ali nije teško pretpostaviti, zatvoriti oči i zamisliti kako je tog italijanskog toplog i mirisnog jedanaestog jutra u junu, pre tačno 30 godina, izgledao Ivica Osim.
Teški kapci polako su se spuštali preko očiju, terali ga da se muči da ih drži otvorenim, stvarajući tako od lica bolnu grimasu. Usne su mu bile suve, ispucale i spojene, kao da više nikad neće izustiti nijednu reč. Neuredna, prividno začešljana kosa koju je ustvari svako malo samo prebacivao rukom preko čela na njemu je sakrivala bore kakve čovek koji još nije prešao ni 50 zapravo ne bi trebalo ni da ima.
Ivica Osim izgledao je kao umoran čovek. Kao emocionalno prazan čovek. Izgledao je, više od svega, kao mamuran čovek.
I on to sve i jeste bio.
Nije se tog jutra probudio, jer naprosto verovatno nije ni zaspao. Neće san u takvim noćima, rve se s previše pitanja, previše je slika koje se ponavljaju u glavi. Šta sam napravio pogrešno? Šta je trebalo da uradim? Jesam li trebao drugačije da reagujem? Kako je mogao da odigra tako loše? Tako loše da reaguje? Kako je mogao da me izda? Ili sam izdao ja njega? Šta sad?
I vremena su bila potpuno drugačija; nije bilo klimatizovanih prostorija s velikim ekranima na dodir, napaljenih klinaca s digitalnim šestarima i trouglovima i svetlucavim strelicama, nije bilo energetskih napitaka koji ti daju krila da prođeš kroz noć i detaljno analiziraš šta je pošlo po zlu. Ali analizirati si i morao i hteo i trebao, pa su se zatvarala velika i teška vrata malenih sobica u koje bi se nabili trener i njegovi najbliži saradnici, čekao snimak utakmice, neki stari videorekorder koji bi vrtio VHS kasetu koju je nasnimio polupijani recepcionar ili brkati konobar.
Pusti, vidi, stani, pauziraj, vrati, pusti, tu, tu, vidi, gledaj, šta radiš, e budale šta uradi, vrati ovo, gledaj budale, bolan šta radiš, skoči, skoči, ne daj mu da puca, pa je*em ti fudbal i ko ga izmisli, ajde pusti, tu, tu, vrati, pusti, možeš driblati do ujutro ako ne trčiš, ajde pusti, što ne doda, ma šta se i ja sekiram, mrš u pi*** materinu, bolan skoči, neka, vrati, tu, vidi, pusti, pauziraj, tu, sad pusti, gledaj.
U tom se društvu svaka sledeća cigareta palila o prošlu, led se nije stigao istopiti a već ga je prelivao novi talas viskija, ugodno ćaskanje i razgovor smjenjivali su se s pi***anjem i materinama. Veliki čovek je valjda u jednom trenu mahao rukama, glasno objašnjavao, blago zguren, teških pokreta, kroz gusti nikotinski dim delovao kao da se bori s nevidljivim neprijateljima, kao da zamahuje i pokušava ih srušiti, a onda bi dugo sedeo mirno, buljio u prazno, kao da svega oko njega — VHS-a, pomoćnika, novinskih naslova i boca viskija zapravo nema i nikad nije ni bilo.
Taj poraz njegove Jugoslavije od Zapadne Nemačke na otvaranju Svetskog prvenstva na San Siru minule noći i sve što je usledilo nakon njega zapravo je bio tek vrh ledenog brega ispod kog su se krile godine žestokih kritika, sukoba i nepoverenja prema tadašnjem selektoru Osimu. I na stranu politička situacija u zemlji koja se očigledno već počela raspadati, onaj maksimirski ispraćaj koji mu je teško pao, na stranu nacionalni naboj; Osim je tih dana prvo u Poreču, onda u bazi u Sasuolu, a najviše od svega u beogradskoj Maderi imao klasične probleme nevoljenog selektora, pogotovo u jugoslovenskim uslovima.
S novinarima je bio u otvorenom ratu, zabranio im je ulazak u bazu reprezentacije, kasnio je na konferencije za štampu, odbijao intervjue, igračima savetovao da ne razgovaraju s njima. Pisalo se i pričalo o sukobima unutar ekipe, o Arkanovom pritisku zbog Dejana Savićevića, o crnogorskom klanu; Savićević ga je ranije i javno prozivao i nazivao neznalicom, a nakon Nemačke proglasio “za njega mrtvim”. Zameralo mu se poverenje u starije i zanemarivanje mlađih, nedostatak hrabrosti, govorilo se da gura igrače iz BiH, pogotovo iz njegovog Željezničara, pisalo se kako je javna tajna da su mu neki igrači kupili stan na moru...
Udaralo se mnogo, i onako po naški, najčešće ispod pojasa. Poraz od Nemačke je samo došao kao savršeni argument u rukama kritičara — malo je bilo onih koji nisu verbalno gazili selektora, malo je bilo onih koji ga nisu proglasili nesposobnim i nepoželjnim. Kap koja je prelila čašu bila je priča o 11 flaša viskija, koje su Osim i njegovi pomoćnici navodno popili u noći pre utakmice sa Zapadnim Nemcima, pripremajući se za duel s jednom od najboljih ekipa na svetu.
Švabo se kiselo nasmejao, svako je znao da može popiti, ali ova priča — koja je morala doći od nekoga bliskog ekipi — bila je preterana, izmišljena i Osim je podvukao crtu. Vatra je ionako gorela, ali neko je dolio ulje i napravio haos — prekinut je svaki kontakt s novinarima, ekipa se povukla u sebe i okrenula priču na ‘sami protiv svih’. Omraženi selektor kojeg više niko ne želi.
U 20 vrelih letnjih dana koji će uslediti te 1990. stvari su se potpuno okrenule i zauvek je promenjena percepcija o Osimu kao fudbalskom stručnjaku i čoveku.
Nepoverenje i osporavanje obeležili su Osimov fudbalski put sve do tog leta u Italiji. Iako je njegova igračka karijera bila jako dobra — na Grbavici je zaradio i nadimak Štraus — obeležilo ju je mnogo uspona i padova. Dugo se Osim pokušavao izboriti za svoje mesto pod suncem, a kada ga je početkom 1960-ih našao, došla je čuvena Afera Planinić i jednogodišnja suspenzija, službeno zbog nameštanja utakmica. Bila je to jedna od tipičnih utakmica u završnici prvenstva u Jugoslaviji, kada je gost igrao pod ručnom jer je domaćinu trebalo za ostanak. Međutim, golman Ranko Planinić je u jesen 1965. to stavio na papir i priznao da je Željo pustio Hajduku, a najveću cenu platio je Osim. Nije on nikad ni skrivao da jeste Željezničar bio nezainteresovan za pobedu, ali je tvrdio da sam nije imao nikakvu korist, nego da ju je imao isključivo klub.
Važnije u svemu ovome je da je Osim naučio da će mu ljudi, kada stvari krenu nizbrdo, okrenuti leđa. Mitovi i legende se pričaju, ali Osim, između ostalih, tada jeste bio žrtvovan i samo se on stideo da izađ na put gde su se ljudi okretali od njega. U međuvremenu se i teško razboleo, predviđao mu se kraj karijere, ali Osim je zapravo tu počeo da gradi karakter čoveka kakav je kasnije postao.
Trenersku karijeru započeo je manje-više slučajno, kao prelazno rešenje krajem 1970-ih i od svog Željezničara napravio vrhunski tim. U osam godina Želju je jednom doveo do trećeg mesta u prvenstvu, doživeo razočaranje u finalu Kupa Maršala Tita 1981. kada je izgubio od Veleža nakon dva vodstva, a onda i u polufinalu Kupa UEFA kada su plasman u finale Plavi ispustili u poslednjim sekundama protiv Videotona. Ipak, njegov trenerski potpis bio je jasan i već u leto 1986. umesto da vodi Željezničar u poslednja tri kola prvenstva, Osim je sa suprugom Asimom bio u Meksiku, gde je snimao buduće suparnike, Englesku i Severnu Irsku.
Najteži posao, onaj selektora jugoslovenske reprezentacije, bio je njegov i to u najtežem trenutku.
Jugoslavija je na Evropskom prvenstvu u Francuskoj 1984. izgubila sve tri utakmice, a u Meksiku dve godine kasnije je nije ni bilo. Očekivanja od kvalifikacija za Nemačku 1988. bila su ogromna, ali već je poraz na Vembliju (2:0) i pored dobre igre nagovestio probleme. Osimu se već tada zameralo puno toga — Velika četvorka uvek je gurala što više svojih igrača unutra i međusobno se optuživala, a činjenica da je Osim pozivao sve više Bosanaca otvarala je nove frontove. Poraz i katastrofalna igra u odlučujućoj utakmici s Englezima na Marakani — do 25. minuta već je bilo 0:4 — Osima su gotovo zakopali, s obzirom na to da je samo prvoplasirana ekipa išla na prvenstvo Evrope. Glasno su se tražile promene, ali tada je u zaštitu mladog selektora stao jedini čovek koji ga je mogao spasiti — Miljan Miljanić.
On mu je čuvao leđa i dao odrešene ruke, a u novi ciklus Osim je ušao stvarajući ekipu na veteranima. Osvajanje svetske omladinske titule u Čileu dodatno je raspirilo duhove, a to što je Osim dozirao priliku za talentovane mladiće javnosti nije bilo dovoljno — očekivalo se mnogo više. Protiv selektora su se okrenuli klubovi, deo mladih igrača i dobar deo javnosti. Njegov poziv za utakmicu s Francuzima Safetu Sušiću, koji je u tom trenutku imao 33 i četiri godine nije igrao za reprezentaciju, bio je so na ranu mnogima.
Upravo je ta utakmica na Partizanovom stadionu bila prekretnica. Isti dan kada se na beogradskom Ušću skupilo između 300.000 i milion i po ljudi — zavisi čijoj proceni verujete — na mitingu Slobodana Miloševića koji je bio jedan od "eksera u kočveg Jugoslavije", na tadašnji JNA dovuklo se tek 7.489 duša. Da, 7.489. Nikoga više nije interesovala Osimova Jugoslavija, nikoga nije bilo preterano briga. Francuzi su vodili dvaput, ali je Jugoslavija na Papetovim i Piksijevim krilima sustizala i okrenula rezultat. Svladana je onda i Norveška u Oslu, pa je zagrebački duel sa Škotima bio presudan za plasman.
Devet meseci pre čuvene utakmice s Holanđanima na Maksimir se natiskalo 42.500 ljudi koji su zdušno bodrili Jugoslaviju. Gosti su i poveli, ali su Srečko Katanec, Stiv Nikol autogolom i Zlatko Vujović okrenuli rezultat i Jugoslaviju učinili prvom evropskom ekipom koja je osigurala plasman na Mundijal. Kritike su i dalje sevale sa svih strana, tražili su se Savićević, Robert Prosinečki i Darko Pančev, stidljivo spominjali Davor Šuker i Zvonimir Boban, ali Osim je, između ostalih, verovao u svoje veterane i Bosance — Vujović, Sušić, Faruk Hadžibegić, Mirsad Baljić, Davor Jozić...
Jugoslavija je u Italiju ispraćena kao spoj talenta i iskustva za koji čitav svet veruje da može napraviti čudo. Italijani su joj čak prognozirali polufinale, a ekipa je čvrsto verovala u sebe, ali kod kuće u nju nije verovao gotovo niko. Bila je to i ekipa igrača bez čvrste vee s domovinom koja samo što nije prestala da postoji, što im je predstavljeno zvižducima na Maksimiru protiv Holanđana.
Najmanje od svega verovalo se u Osima, a onda kada je došao krah protiv Nemačke, novinari i javnost sebi su dali oduška. Čak i nakon trijumfa nad Kolumbijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima stvari su delovale na ivici — hvalile su se pobede, ali i dalje se pisalo o nedostatku hrabrosti kod Osima, o selektoru bez mu*a i zuba, tvrdoglavom džangrizavom Bosancu, polumrtvom čoveku koji je preplašen.
Dvadeset dana nakon San Sira Jugoslavija je na kolenima na firentinskom Komunaleu — kao i širom podeljene, ali najednom euforične zemlje — oplakivala nesuđeni plasman u polufinale Svetskog prvenstva. Osim je već nakon Španije u Veroni među novinarima od tvrdoglavog šupka postao “veliki strateg koji izvrsno zapaža, dobro postavlja igru i gotovo nepogrešivo sastavlja tim”. To je isti onaj tim u kojem je Robi zajedno sa Savićevićem sedeo klupi, i u kojem je Sušić imao jednako važnu ulogu kao i Vujović.
Nakon Argentine u četvrtfinalu, za koju i danas mnogi misle da je zaslužila da se tog dana vrati u Buenos Ajires, beogradska štampa piše velikim slovima kako Jugoslavija nikad u istoriji nije imala takvog selektora, “tako smirenog, umnog i veštog u postavljanju plana igre, a istovremeno opreznog i nerazmetljivog, trenera koji suptilnim poznavanjem fudbalske igre gradi sigurne mostove prema cilju”.
U međuvremenu, stvari su se dodatno zakomplikovale, zemlja se raspala, počeo je rat, a Osim je napustio Jugoslaviju čija je zlatna generacija izgubila priliku za veći rezultat od tog četvrtfinala iz Italije. Dodatno je osnažio svoje ime u evropskom klupskom fudbalu, a onda izgradio imidž najboljeg u istoriji japanskog i azijskog fudbala. Tamo je bio najveći autoritet ikad, baš kao što je nakon tog mitskog četvrfinala iz Firence ostao i najveći autoritet post-jugoslovenskog fudbala. Njegova reč bila je svetinja, i najprostija i logična objašnjenja i analize tretirale su se kao sveto slovo.
Ivica Osim je u tih 20 dana u percepciji naroda koji žive na prostoru nekadašnje Jugoslavije doslovno preko noći postao drugi, važniji, bolji čovek.
Ali u stvarnom svetu, Osim je od te Verone i Španije, preko svega što je napravio, zapravo samo potvrdio i dokazao da je ono što je uvek bio — vrhunski fudbalski trener. I ostao je isti, principijelni, tvrdoglavi, pomalo zatvoreni i od okruženja umorni čovek koji svoj odnos s medijima i javnosti više nikad nije promenio. Čovek svestan iluzije koja od nekoga može preko jedne noći — ili preko njih 20 besanih i teških — stvoriti neznalicu i pijanicu ili najboljeg trenera u istoriji - završio je Saša Ibrulj.
Kurir sport
BONUS VIDEO: