Slavko Mijović (49) zvani Mija Pijuk, kako su ga zvali, ubijen je u 18. oktobra 2001. oko ponoći ispred kafića "Balantajn" u ulici Beogradskog bataljona na Banovom Brdu.
Bio je vlasnik više butika "Pol end Šark" i suvlasnik nekada najpopularnije beogradske diskoteke "Amadeus", blizak prijatelj Željka Ražnatovića Arkana i njegov zamenik u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi (SDG), "žestoki momak" devedesetih koji je kasnije postao građevinski preduzetnik.
Te večeri napustio je kafić i ušao u svoj "micubiši pajero", kada je nepoznati napadač iskočio iz zasede i na njega ispalio 26 hitaca iz "kalašnjikova". Jedan metak pogodio je u glavu Mijovića i na mestu ga usmrtio. Nekoliko zalutalih hitaca je prošlo kroz staklo kafića i u oko pogodilo gosta Žarka Petronijevića, koji je unutra igrao bilijar. Mijović je kod sebe imao pištolj, ali nije stigao da ga upotrebi. Ni ovaj zločin, kao ni desetine drugih, do danas nije rešen.
Specifičan izgled
Osim velikog prijateljstva sa Arkanom, Pijuk je bio u izuzetnim odnosima i sa njegovim kumom Milanom Đorđevićem Bombonom, koji je takođe pola godine ranije likvidiran nadomak svoje kuće. Pričalo se i da ima dobre veze u crnogorskoj i srpskoj vlasti, kao uostalom i Ražnatović. Navodno, bio je blizak i sa Radmilom Bogdanovićem, bivšim ministrom policije, i sa nekadašnjim direktorom Carine Mihaljom Kertesom.
Zbog svog specifičnog izgleda i kukastog nosa, pojedini su ga u to vreme zvali i Mija Nos! Mijović je sedamdesetih godina pripadao ondašnjoj generaciji "žestokih momaka". Zbog pljačke jednog beogradskog arhitekte, koji je od nanetih povreda ubrzo preminuo u bolnici, sa grupom saučesnika osuđen je na 12 godina zatvora. Odrobijao je 10 godina u "Zabeli", a po izlasku iz zatvora važio je za jednog od uticajnijih u beogradskom podzemlju i posrednik u mirenju zavađenih grupa. Njegova reč se poštovala.
Zbog poslova s onu stranu zakona često je znao da se uputi "preko grane". Kada je Ražnatović otvorio poslastičarnicu "Ari", Pijuk je preko puta otvorio klub "Paladijum". Taj lokal je potom prerastao u kockarnicu, koji je kasnije iznajmio Legiji. Interesantno je da je u to vreme na Mijovića pucano u diskoteci "Luv" kada je ranjen u nogu. Pričalo se da je i tada pokušao da izmiri dve zavađene voždovačke grupe. Brzo se oporavio, ali nikad nije hteo da kaže ko ga je napao, iako su upućeni tvrdili da on "sve zna".
Taj napad bio je povod da se Mija na neki način povuče iz javnog života i krene u poslove sa, upućeni tvrde, obe strane zakona. Išla je priča da on, navodno, ima ekipu momaka koja je preuzimala pojedine firme u Beogradu.
To su mu, kako se nagađalo, omogućavali prijatelji iz nekadašnjeg režima, ali i vrha policije. Bio u vezi i sa crnogorskim podzemljem i tvrdilo se da je učestvovao u nekim pucnjavama u Podgorici, Nikšiću i Kolašinu. Tamošnja policija ga je više puta privodila, ali bi se ubrzo obreo na slobodi.
Zamerio se "građevincima"?!
Pred kraj života Mija Pijuk je, tvrdili su upućeni, krenuo sa građevinskim poslovima. Kupovao je zemljišta, gradio kuće i lokale, a potom ih preprodavao. Pretpostavlja se da se u tom biznisu i zamerio građevinskoj mafiji koja je harala Beogradom.
U zamršenim nitima Mijovićeve prošlosti, ali i poslovima koje je radio pred smrt, verovatno treba tražiti i uzroke njegovog smaknuća. Kao i sa svim ostalim Arkanovim ljudima, Pijukov najveći ulog u poslovima kojima se bavio bio je njegov život.
Kurir.rs/Informer