Prođe i poslednja trećina odmora, dužnost zove, kucnuo je čas da od duplog lista Politike napravim molersku kapu, da se prihvatim merdevina, kante s jupolom i četke i da ponovo krenem u džaba krečenje. I to baš džaba krečenje jer sam maltene sve džaba okrečio.
U izvesnom smislu ja mu dođem kao ona ekipa farbara što farbaju ćupriju u Los Anđelesu, pa taman kad ofarbaju most do kraja, strana sa koje su krenuli ponovo zarđa, pa se ekipa vraća na početak i farba li farba.
Tako ću i ja po stoti put ofarbati Dražu Mihailovića, koji je prošle nedelje dobio muzej, spomen-sobu i spomenik na lokaciji u ulici Bregalničkoj. Draža je imao veliku čast da na puštanju u rad njegovog muzeja i spomenika „besedi“ ni manje ni više nego Matija Bećković.
Bilo je predvidivo da će Krugovi dvojke i Euoromahala zapasti u moralnu paniku i otvaranje Dražinog muzeja i otkrivanje spomenika upisati na Visoki Raboš. Čisto sumnjam da Visoki Raboš ima nešto protiv Dražinog muzeja i spomenika, ali valja napomenuti da je Dražu - i to na velika vrata - u opticaj vratila prethodna (do moga) „demokratska“ vlast, koja je - takođe da podsetim - iskopala milione kubika zemlje u potrazi sa Dražinim grobom.
Tih revizionističkih godina sam napisao da rehabilitacija i popularizacija Draže nije nikakav istorijski revizionizam - kako su to pogrešno protumačili Euromahala i Krugovi dvojke, a da nijednom nisu usprotestovali pred Prezidencijalnim konakom - nego čist seljački makijavelizam, zasenjivanje nacionalne prostote, (neuspelo) uvlačenje u narodno dupe, kilavi pokušaj catch-alla.
I dalje mislim da Dražin muzej, spomenik i film „Heroji Halijarda“ - neuporedivo manje popularan od muzeja i spomenika jer treba platiti ulaznicu - nisu istorijski revizionizam, nego povratak na istorijska fabrička podešavanja. Ako je nešto u Srbiji bilo revizionizam, onda su to bili NOB, SFRJ-ot i kratkotrajna vlada Zorana Đinđića, tj. neuspeli (i nezgrapni) pokušaji da se od Srbije napravi uspešna zemlja.
Dražina popularnost počiva upravo na njegovoj neuspešnosti i gubitništvu. Pogledajmo ko je i šta je bio Draža. Osrednji generalštabni oficir Kraljevske vojske, potom zapovednik polautonomnih gerilskih formacija čiji je autoritet završavao na 400 metara od njegovog (pomičnog) štaba, koji se najpre (neuspešno) borio s partizanima protiv Nemaca, potom (još neuspešnije) s Nemcima protiv partizana i koji je sam sebi iskopao grob kad je u stanju naćefleisanosti „lanuo“ pred savezničkim (britanskim) vojnim izaslanikom da će uskoro „doći braća Rusi, koji će smrsiti konce i Nemcima i Englezima“, koji je, kad je zagustilo, otkazao poslušnost kralju, za koga se i za otadžbinu borio i koga je na kraju izdao jedan od najbližih saradnika.
Draža je u suštini bio tragična šeprtlja. Pa ko ga u Užice ne bi voleo. Ako vas Đeneralov CV podseća na istoriju jedne zemlje na brdovitom Balkanu, onda vam samo preostaje da se nadate da će Draža u drugom životu biti uspešniji nego što je bio u prvom.