ALEKSANDRA JERKOV: Grad heroj

Lična Arhiva

Ranije naširoko i veoma svečano slavljen, ovaj 23. oktobar, Dan oslobođenja Novog Sada od fašista u Drugom svetskom ratu, u ponedeljak je obeležen veoma skromno. Gradonačelnik je nenametljivo i isključivo protokolarno položio koji venac, rekao dve ili tri opšte fraze i potpuno izbegao da govori o suštini i o tome u kakvom gradu danas živimo. U kakvoj je to vezi sa oslobođenjem Novog Sada od fašizma, zapitaćete se? Oh, ima i te kakve veze sa fašizmom.

Toga dana, kasnije po podne, od Trga Marije Trandafil, trasom kojom su se pre 79 godina kretali oslobodioci, prošla je kolona antifašista. Čim su došli do ogranka Srpske akademije nauka i umetnosti, s vrata ove institucije čule su se uvrede, psovke i pretnje upućene koloni od gospodina koji je, pretpostavljam, u ovoj eminentnoj instituciji alergičnoj na antifašizam zaposlen kao portir. Vrata, prozori, kapija i svi drugi izvori svetlosti na Vladičanskom dvoru ostali su zamandaljeni, jer je opšte poznato da je antifašizam jedina stvar koja vladiki Irineju Buloviću smeta više od dece sa Zmajevih dečjih igara, koja su na njegov zahtev zbog toga i proterana s mesta gde su se Igre održavale decenijama. Nakon toga, povorka je produžila do keja, baš onog keja s kog su hiljade Novosađana bačene pod led, ubijene od strane upravo tih istih fašista protiv kojih se, to nam je osnovna ljudska dužnost, moramo uvek boriti. Mađarski okupatori, njilaši i ustaše, potpomognuti pojedincima koji su ubicama potkazivali u kojim kućama žive Romi i Jevreji, za tih nekoliko dana januara ubili su hiljade Novosađana, koji su zauvek nestali u vodama ledenog Dunava. Gradonačelnik je tog dana morao da kaže da Novi Sad zauvek odustaje od namere da izgradi spomenik koji bi ubice, zločince, fašiste i dželate predstavio kao nevine žrtve, koji bi se narugao porodicama ubijenih, svima onima koji još uvek pamte raciju, svima onima koji su se borili protiv fašizma i koji veruju da se protiv njega moramo uvek boriti. Novi Sad, koji je zbog svoje strašne žrtve dobio status grada heroja, ne sme biti grad u kom se ovo dešava. Ne sme biti grad koji zaboravlja, koji, da bi osudio partizane i jugoslovenstvo, da bi komunizam izjednačio sa fašizmom i da bi rehabilitovao nacionalističke ili fašističke politike koje su tada bile dominantne u okupacionim snagama, ali i nekim pokretima koji se danas predstavljaju i priznaju za antifašističke, pljuje na svoju istoriju.

Baš kao što je u Beogradu prošle nedelje otvorena spomen-soba osvedočenog i dokazanog saradnika okupatora Dragoljuba Draže Mihailovića, uz besmislice o nekakvom tobožnjem ispravljanju nekakve tobožnje istorijske nepravde, to isto je pokušano u Novom Sadu ovim spomenikom. Ne radi se o ispravljanju nikakvih istorijskih nepravdi, nego o izmeni istorijskih činjenica, bednim pokušajima da se izmeni istorija, da se Jugoslavija, koja je imala najveći i najbolje organizovan pokret otpora u Evropi, prikaže kao u svemu najgora i da se mi, kao društvo, još jednom prevedemo na zločinačku, gubitničku stranu istorije, mada se na njoj nismo nikada nalazili. Ja sam očekivala od gradonačelnika Novog Sada da to izgovori. Da kaže da će Novi Sad pamtiti svoju žrtvu, uvek čuvati sećanje na ubijene, da će zaštititi svoje antifašističko nasleđe i da neće dozvoliti nikome da prekraja istoriju. Gradonačelnik očigledno nije tako razmišljao. On je ovo video kao samo jednu u nizu dosadnih protokolarnih obaveza koje se moraju odraditi. Da li nije znao ili nije hteo da uradi više od toga, sasvim je nevažno. I ne zna se koje je od ta dva gore.