Jedna od retkih situacija u bližoj istoriji kada je nekadašnja Državna bezbednost, a danas Bezbedonosno informativna agencija bila u nedoumici kako reagovati je pred, kasnije će se videti, sudbonosnu Osmu sednicu centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.
Ta sednica, ispostaviće se, bila je povod Slobodanu Miloševiću, predsedniku Saveza komunista Srbije da se reši mnogih kadrova na čelu sa svojim kumom Ivanom Stambolićem koji ga je uprkos protivljenju starih komunista i doveo na to mesto.
O tome u Nišu za Kurir priča i otkriva neke interesantne detalje Jovica Đorđević, penzionisani viši inspektor Državne bezbednosti koji je tada službovao u Leskovcu. Operativac u Leskovcu, kasnije na Kosovu i Metohiji je bio od 1980. do 1996. godine.
- Državna bezbednost je tada bila stabilna, jaka organizacija, malo je propusta bilo, ali se pred taj septembar 1987. godine stvorila nedoumica. Videli smo da se nešto krupno događa na Kosovu i u državi, da se stvaraju podele u srpskom rukovodstvu i nije se znalo na koju će stranu tas na vagi da pretegne. To se sada zaboravilo, ali pred čuvenu osmu sednicu CK SK Srbije, moje kolege iz DB su u većini podržavali Ivana Stambolića. On je predstavljao državu kao predsednik predsedništva Srbije dok je Milošević bio na strani partije. Resor DB je bio u nedoumici šta da radi jer se njihovo neslaganje videlo ranije. Nemiri su bili na Kosovu, Srbi su se pobunili protiv terora. Mi smo to pratili, ali nismo imali nikakve precizne instrukcije - počinje priču Đorđević.
- Mi smo često imali sastanke na kojima su se iznosile aktivnosti i na jednom je došlo i do tog pitanja. Nemamo naređenja, a vidimo da se nešto iza "brda valja". Stambolić je bio ogledalo države, on je bio predsednik Srbije. Milošević je ipak predstavljao partiju. Nismo imali prave i precizne instrukcije pa smo po tom pitanju bili prepušteni sami sebi. Milošević u to vreme nije dolazio u Leskovac, ali Stambolić jeste. Neke kolege i ja smo ga obezbeđivali na jugu Srbije. Pored svega, ja sam tada bio i srcem i dušom za Miloševića, činilo mi se da je to dobro rešenje. Na tom sastanku se kroz diskusiju videlo da većina kolega Stambolić ima podršku većine. Stambolić je tada zastupao stav i ukazivao na to da bi trebalo da se preuzme vlast na celoj teritoriji Srbije, da se napravi kohezija svih instrumenata koji bi to učinili pre svega na teritoriji Kosova pa i Vojvodine. Ustav iz 1974. godine je uneo pometnju tako da je Srbija imala vlast na Kosovu, ali je i nije imala jer je postala pokrajna - seća se Đorđević.
Na Kosovu i Metohiji su tada krenule provokacije pojedinih Albanaca koji su Srbima palili seno, ubijani su psi u avlijama, zabeleženi su fizički napadi.
- Odvija se protest Srba sa Kosova na čijem čelu se nekako izdvojio Miroslav Šolević. Videli smo mi da se događa nešto, ali nismo bili načisto šta? Niko nije eksplicitno rekao šta da radimo i kakav stav da zauzmemo. Mi smo ubacivali ljude u te proteste, pratili smo situaciju, nadgledali Šolevića, ali nam niko nije rekao šta da radimo. Jadno je bilo da iza tih protesta stoji logistička podrška države, ali nam niko nije rekao "uradite to i to ili to nemojte s tim da gubite vreme". Tada dolazi do nekih dešavanja u Leskovcu, Nišu, Lebanu, ali svi ćute. Pojavljivali su se neki skroz nepoznati ljudi i mi smo sve pratili. Sve što pričam inače je preneto na papir i sve je mikrofolmovano - obkašnjava Đorđević.
Ono što će se kasnije dogoditi, pokazaće pravac ka sunovratu srpske nacije koju i danas plaćamo.
- Posle osme sednice je mnogo toga bilo jasnije, a sve moje kolege koje su bile za Stambolića su se prestrojile za Miloševića. To je bilo da kažem "na kvarno". U roku od šest meseci, svi koji su se kleli u Stambolića, počeli su da veličaju Miloševića. Ja jesam politički i idejno bio za Miloševića, ne 100 nego 110 posto, ali čuvao sam Stambolića jer sam bio profesionalac. Stambolić je istina bio nekako čovek koji je bio relaksiraniji u društvu, znao je i da se našali, dok kod Miloševića to baš nije bilo tako, uvek je bio "krut". Ipak, Milošević je bio stabilniji zato sam u startu podržavao njegove stavove.
Do 1990. godine, Slobodan Milošević je zauzdao svoje kadrove, a mnogi koji su podržavali Stambolića su "skinuti" sa svojih funkcija. I sam Stambolić je razrešen u Savezu komunista i postavljen za direktora jedne banke.
- Dolazi vreme Kačaničkog ustava Albanaca. I mi smo mnogo toga pratili, ali to smo nekako propustili. Taj skup nije bio nadgledan. To nam je, DB-u u celini, mnogo prigovoreno. Mi smo bili respektabilna služba, ali eto oni su doneli nekakav Ustav 1990, to je kao bio Ustav Kosova za koji smo saznali kada je objavljen.Taj skup nam je prošao neopaženo. Tu su bili ljudi na čelu sa Rugovom iz Demokratskog saveza Kosova(DSK). Imali smo saznanja da su počele da se pojavljuju neke ćelije vojnog krila DSK. I znali smo i da su to formirali ljudi Albanci koji su bili do juče u Državnoj bezbednosti. Tada su se oni povlačili iz institucija iz zdravstva, školstva pa su tako izašli i iz javne i DB. Ti bivši radnici su formirali preteču UČK odnosno takozvanog nezavisnog Kosova - objašnjava ovaj operativac koji sada penzinerske dane provodi u Nišu.
U službi koja je tada zaista bila jaka, uvek su, kako on kaže, bila neka krila koja su pokušavala da službu uvuku u neke svoje lične obračune. I u Leskovcu je, kako svedoči, bilo dve struje, predsednika opštine i predsedniska partije. To je bio preslikan sukob kao u Beogradu.
Ivan Stambolić je kasnije 2000. godine mučki ubijen od strane kriminalaca, ali ni danas se ne zna po čijem naređenju. Samo može da se naslućuje.
Dorđević: Za tolike godine nisam čuo lošu reč o Rankoviću
Đorđević komentariše i serijal "Drug Marko" koji prati rad Aleksandra Rankovića koga je predsednik Jugoslavije, Josip Broz Tito optužio za prisluškivanje. On je stvorio nekadašnju UDBU, preteču DB i BIA. Razrešen je očigledno nepravedno 1966. godine
- Ja za tolike godine nisam čuo ništa osuđujuće za Rankovića u DB. Nije mogao Ranković sam da pisluškuje Tita. On je iskusan političar i sumnjam da bi se zaleteo da to učini. Tu bi moralo da bude uključeno nekoliko ljudi i sigurno bi to procurilo u DB, ali ne, nikada nisam čuo da je neko rekao da ke prosluškivanja bilo. Ukoliko je bilo nekog prisluškivanja sem redovnog koje je Tito tražio,Ranković je to morao da zna - komentariše Đorđević.
Osma sednica kao prekretnica
Ta i danas spominjana Osma sednica CK se zbila krajem septembra 1987. godine u Beogradu. Milošević je bio na Kosovu kako bi se problem između Srba i Albanaca rešio, ali je kao predstavnik komunista Srbije izašao sa sastanka, ušao među Srbe i rekao onu čuvenu rečenicu "Niko vas ne sme da bije". Time je stao na jednu stranu čime ne da problem između dva entiteta nije počeo da se rešava nego je i produbljen. Perspektivan kadar, predsednik beogradskih komunista Dragiša Pavlović je kasnije objavio da se nacionalističkim i populističkim istupima problem na Kosovu ne rešava. Njega je podržao Ivan Stambolić, a Milošević je video sebe u toj izjavi i hteo da se politički razračuna sa svima onima koji drugačije misle. Pavlović je odmah razrešen, a Stambolić u decembru te iste godine.
(Kurir.rs/Marko Smiljković)