U kenijskom seocetu Kipini na obali Indijskog okeana, sve je posvećeno brodogradnji na tradicionalan način. Tu nastaju drveni brodovi svih veličina i oblika, koji čekaju načičkani duž cele obale.
Odmah sam se uputio na dugačku peščanu plažu. Između brodića „Ali-baba i razbojnici“ i „Kraljica Vuvuzela“ ipak biram kraljicu i, s dvojicom meštana, krećem u istraživanje morskog carstva.
Delfini
Nismo odmakli daleko od obale, a iz vode se već pomalja mnoštvo peraja, kao da morem kruže ajkule. Srećom, to je velika porodica delfina, koja se kraj ovog seoceta hrani, živi i pari. Dvadesetak delfina skladno plivaju jedan uz drugog, kao da održavaju kakav tajanstveni porodični sastanak u vodi. Tih desetak peraja iznad vode daju dušu celom prostranom okeanu. Po različitoj veličini peraja vidi se da tu ima beba, ali i sasvim odraslih jedinki. Ribar u stojećem stavu motorom manevriše nogom, što zahteva snagu i veštinu, pa mi se čini da lako može da izgubi ravnotežu i završi među delfinima. Jedan delfin pred nama spokojno pliva, peraje i vrh tela vire mu iz vode, a paralelno s njim pliva i - plastična flaša.
Kako na mirnom okeanu ribar primeti da je neki deo vode uzburkan, da se tu nešto talasa, već zna: tu delfini defiluju ispod površine, i brzo približava naš čamac. Gledajući u vodu, procenjuje pravac u kojem će se dalje kretati, pa mi kaže: „Sad polako u vodu!“ Skidam majicu i na brzinu se spuštam u okean. Nije prošlo ni nekoliko minuta, a oko mene krenuše da plivaju delfini, da se igraju, da kruže, da me znatiželjno zagledaju. To je trajalo kratko: čitava porodica protutnjala je pokraj mene i nastavila svoj razdragani ples po okeanu. Brze okeanske struje odvukle su me daleko od broda, ali su ribari, videvši da su se delfini udaljili, došli po mene. Iako kratko, bilo je to magično iskustvo: tek kasnije sam saznao da plivanje s divljim delfinima nije preporučljivo, pre svega zbog njihove dobrobiti, i od tada sam to izbegavao. Druženje s ljudima, zamislite, ne spada u prirodne i uobičajene aktivnosti delfina u okeanu. Zahtevanje njihove pažnje već je samo po sebi štetno: umesto da love, da se odmaraju ili se druže jedni s drugima, dragocenu energiju će trošiti na ljude, što i te kako može da utiče na redovne aktivnosti od kojih im zavisi preživljavanje. Događa se da u toj igri i jurnjavi mladi delfini zaostanu, pa se čak i izgube. Za njih je opasno i to što će posle nekoliko susreta izgubiti strah od ljudi: tako se povećavaju šanse da prilaze naseljima i brodovima na moru, čime je veća mogućnost da se zapletu u ribarske mreže ili sudare s brodovima. Zbog svega navedenog, sve više država na svetu zabranjuje uznemiravanje delfina u divljini ovakvim aktivnostima. Naročito nije preporučljivo da se dodiruju. To su divlje životinje koje mogu da ugrizu i ozlede, a moguć je i prenos bolesti s čoveka na životinju, ali i obrnuto.
Ali ne mogu reći da sam se zbog plivanja s delfinima pokajao: taj minut-dva koliko su kružili oko mene, prilika da izbliza osetim znatiželju, inteligenciju, gracioznost, lepotu tih bića - ostaće zauvek utisnut u mom sećanju.
Tajna društva
- Verovatno sad idu na spavanje, postoji jedan deo okeana kraj obale gde se odmaraju od noćnih avantura i lova. Uspavaju polovinu mozga, a drugom polovinom su budni. Izlaze na površinu svakih desetak minuta po vazduh - objašnjava mi ribar, a zatim započinje priču o svom narodu, pošto sam ga pitao kojoj etničkoj grupi pripada. Mnogi doživljavaju Keniju, pa i druge afričke države, kao jedan narod, ali to nije tako. Granice današnjih afričkih država uglavnom su iscrtali kolonizatori, a u svakoj žive na desetine, nekada i stotine naroda veoma različitih kultura i običaja.
- Ja sam Midšikenda. Kod nas, recimo, nedelja ima četiri dana. Uopšte, ko je odlučio da nedelja mora da ima sedam dana? To je evropska stvar. A na kraju krajeva, to je stvar ljudskog dogovora, može da ima koliko god utanačimo... Kod nas četvrtog dana u nedelji zaseda veće staraca. Oni su naš sud, presuđuju o konfliktima i tekućim problemima zajednice.
Drugi ribar, dosta stariji, pripadnik je naroda Kajas:
- Naš narod je podeljen na sedam etničkih grupa. Već stotinama godina mi živimo u demokratiji. Vlada se bira preko komplikovanog izbornog sistema i nekoliko tajnih društava. Da, kod nas postoje tajna društva, koja se bave tačno određenim oblastima: recimo, jedno se bavi politikom, drugo zdravstvom itd. U njima postoje predstavnici staraca, vlasnika zemlje. U političkom tajnom društvu postoje predstavnici svih klanova, a predsednik, koji upravlja plemenom, svake godine je iz drugog klana, tj. etničke grupe. Rotirajuće predsedništvo omogućuje svakome da dođe na vlast.
Prednji zubi
Nemoguće je ne primetiti da ovaj domorodac na prednjim zubima ima izrezbareno latinično slovo V, pa ga pitam šta to znači:
- To su tradicionalni ukrasi, verujemo da nas štite od zlih duhova. Ali ima već pedeset godina otkako se to više ne radi. Nekada smo urezivali latinično slovo Z odmah ispod očiju, ili dve linije od uveta do početka usta. Dosta mojih vršnjaka je uklonilo dva donja prednja zuba, to se tad smatralo lepim. Ali moda se promenila, pa su žene posle toga crtale zvezde na jagodicama i dve linije duž obraza sirovim uljem indijskog oraha. No, i ta moda je prošla. Sad jedino žene vole da nose nakit od školjki i od starog novca, ta stara moda se održala.
Pričaju mi ribari o mukotrpnom životu, o ugroženoj prirodi, o magiji koja se u njihovim narodima još uvek praktikuje...
- Kad se čovek razboli, prvo ide kod šamana. Bolest obično dolazi od zlih duhova, crne magije ili božje srdžbe. Vračevi mahom preporučuju isterivanje zlog duha ili lečenje tradicionalnim biljkama. Delove uginulih ili ubijenih životinja, recimo, majmuna, zmija, cibetke i drugih, upotrebljavaju da saznaju odakle dolazi bolest, navodno zato što životinje imaju istančanija čula, pa tako preuzimaju tu njihovu sposobnost. Boje su veoma značajne u šamanizmu. Koriste se bela, crna i crvena - bela je nevinost i čistota, važna za zaštitu i pročišćenje, crna je smrt i bolest, služi da bi se duhovi zamolili za usluge, a crvena je najpodesnija da se uništi crna magija. Zato će šamani koristiti životinje u tim bojama. Katkad, da bi isterao duhove, šaman mora da izvodi posebnu ceremoniju - igra i pleše obučen u drečavo, raznobojno odelo. Ali opasno je biti šaman! Dogodi se da ga neko optuži da je bacio crnu magiju, bilo je velikih svađa, čak i ubistava...
Svete biljke
Naročito mi je zanimljivo da slušam o biljkama i životinjama. Neke biljke smatraju svetim, ali neke, kao na primer divlju bananu, smatraju bićem - ravnopravnim sa čovekom, za nju tvrde da je „žena sa brda“ i ima potpuno isti status kao drugi članovi zajednice. Za njeno „ubistvo“ odgovaraće se kao za ubistvo čoveka!
Kada smo se iskrcali na obalu, poslužili su me hobotnicom i rakovima. Tad ugledah nasred ulice starca koji je zaklao jarca, a onda njegove testise raširio po improvizovanom stočiću. Zagledao ih je kao da čita knjigu, a oko njega se okupilo dosta meštana.
Setih se kako mi je deda, u selu u kojem je živeo pod Cerom, uvek kao posebnu poslasticu davao da jedem jarčeve testise...
- U testisima jarca sakrivena je budućnost celog mesta, ćud godišnjih doba, odgovori na mnoge naše probleme. On je stručnjak za čitanje jarčevih testisa. Pitaj ga šta god te interesuje, videćeš da ćeš dobiti tačan odgovor.
Mada me iskreno interesuje kako li će izgledati neizvesna budućnost Srbije, suzdržao sam se da odgovore o našim životima potražim u testisima afričkog jarca, mada, ko zna, možda se odgovori na ovako kompleksna pitanja jedino tu i mogu naći...
Viktor Lazić